Naša realnost pripada žanru groteske koja je proistekla iz toga što je bitno postalo nebitno, a nebitno bitno… i što su ljudi na sve to pristali… Naša realnost je duboki žig trećemilenijumskih pošasti i poremećenih vrednosti, ali i snažni krik protiv vremena u kojem je vernost značenje koje nestaje…
∴
Još od Sumera i Pitagore sve ide samo nagore…
∴
Nema velikih priča bez malih ljudi i njihovog ubogog grizodušja, nepokora i neprebola…
∴
Naša realnost pripada žanru groteske koja je proistekla iz toga što je bitno postalo nebitno, a nebitno bitno… i što su ljudi na sve to pristali… Naša realnost je duboki žig trećemilenijumskih pošasti i poremećenih vrednosti, ali i snažni krik protiv vremena u kojem je vernost značenje koje nestaje…
∴
U književnosti kao profesiji uvek je bilo teško. Stalno si pred iskušenjima da li da (moralno) poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto „jedeš svoj gorki lebac“ i istinski služiš umetnosti. Ars longa, vita brevis!
∴
Umetnost je postala roba široke potrošnje, kao voda ili struja, nešto što je potrebno (ne i banalno) i čiji bi se nedostatak osetio tek kad je ne bi bilo. Ali, nije pitanje šta će biti sa umetnošću, nego šta će biti sa čovekom ukoliko ostane bez umetničkog čula…
∴
Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Svi naši duhovni životni izvori su otrovani, celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži… Ubili su nas u pojam. Ljudi veruju da će im neko drugi rešiti probleme. Znaju da od obećanja iz raznoraznih izbornih kampanja nema ništa (višedecenijsko iskustvo im to potvrđuje), ali lakše im je da povere svoje živote drugima. Ta apatija i odsustvo odgovornosti za bližnje koštaju nas mnogo. Zavisimo od milosti beskrupuloznih ljudi, i to većini nije signal da potisne strah u sebi i da se, napokon, čuje i njihov glas…
∴
Marketing uspešno potiskuje sve vrednosti koje se ne mogu neposredno unovčiti i izraziti tržišnim brojkama i procentima. Moralni obzir se smatra nemodernim opterećenjem. I sve je više, u ovom destruktivnom vremenu, na (s)ceni takozvani večni dualitet forme i suštine… Forma je ono što je sada relevantno, a suština je postala opšte mesto. Doveli smo sebe do toga da jedino marketing ima suštinu. Više nije bitno da promovišete književno delo, muzičku kompoziciju, film ili pozorišnu predstavu zato što je to zaista dobro, nego zato što neko ima para da plati reklamu. I svako ko ima para da plati dobru reklamu ravnopravan je sa onima koji imaju („samo”) kvalitet. Danas bez marketinga ne možete da postojite u svetu (konzumenata), jer u protivnom, niko ne zna za vas. Ljudi su postali inertni i nezainteresovani i sve mora da (im) se plasira i servira. I pre svega ovoga, ne tako daleko, recimo pre tridesetak godina, postojao je marketing, ali je on bio u službi kvaliteta, u službi promovisanja pravih vrednosti. Nije moglo, bilo da je reč o knjizi, filmu, muzičkom delu ili pozorišnoj predstavi, da prođe ako nema standard i kvalitet. Svi umetnici su danas uslovljeni da rade na svom ličnom marketingu, na tome kako žele da se predstave drugima i to nije ništa ni čudno ni iznenađujuće, ali žalosno je što je to postalo samo sebi svrha…
∴
Kolika je dubina cipele kad čovek stane u nju…
∴
Najbolje moje godine prošle su u borbi za preživljavanje. I zato mogu jedino da kažem, u svoje ime i u ime svoje generacije: to nikako nije fer… Vlastodršci bi trebalo da shvate da književnost i pozorište nisu elitističke umetnosti, već mesto gde se neguje sopstveni jezik i nacionalno biće…
∴
Živimo u vremenu i hronotopu u kojem je gotovo nemoguće poverovati u čistotu motiva… Kultura danas nema stvarni uticaj, već se koristi kao defanzivno oružje. Tek kad neko posrne, seti se da ima kulturu, da ima Andrića, Selimovića, Crnjanskog…
∴
U životu bi trebalo da nam mali znaci pokazuju put (za) dalje, jer vreme u kojem vegetiramo je već predugo veoma mračno i čovek želi da pronađe znak/zrak svetlosti….
∴
Zastrašujuće je živeti u vremenu u kojem svako krade i misli samo na sebe. Bojim se da su otimačine i mržnja koje su pregazile gradsku inteligenciju i trgovce, one koji su bili stub srpskog društva pre Drugog svetskog rata, nešto što prati ovaj narod kao loša karma. To „polomljeno bagrenje“ plaćaju sve naredne generacije. Po bahatosti i aroganciji i danas se prepoznaju unuci onih koji su zahvaljujući partijskoj knjižici pravili karijere, nizali uspehe i visoke pozicije u ovom društvu. Nekada drugovi i drugarice, sada su burazeri i sestre. I tu nema pomaka, a ni sreće…
∴
Stvarnost u Srbiji je toliko fantastična da pisci nemaju distancu. Srbija je postala zemlja čudesa, neverovatnog sunovrata morala i pameti. Zgrožen sam nad politikom koja misli da će uštedama u kulturi rešiti svoje probleme… To je jasna poruka države da joj ne trebaju misleći ljudi bez obzira na posledice te otvorene Pandorine kutije… Na čelu ustanova kulture trebalo bi da budu stvaraoci ili menadžeri koji su najiskusnij i najkompetentniji. To, na žalost, nije bio slučaj prethodnih godina…
∴
U knjižarama lakirane misli sakupljaju prašinu…
∴
(Sve ovo podseća na Domanovića)
I Domanović se, kao i svi veliki pisci, naročito satiričari, bavio ne samo svojim aktuelnim trenutkom, nego i ljudskom prirodom, a ona se ne menja na instrumentalizovanim izborima… Ljudska priroda i ljubav za lako, nepošteno i na mufte i na kvarno i na foru, mogu da se terminološki primenjuju, ali ta želja je duboko u ljudskoj prirodi, a u ovom našem istorijskom kazanu je vežbana vekovima. U novijoj istoriji živeli smo u „mekom socijalizmu“, imali smo mogućnost da sistem transformišemo u neku vrstu skandinavskog „humanog kapitalizma“. Umesto toga, došao naj je najbeskrupulozniji kapitalizam s demokratijom novih (starih) vlasti koje se često menjaju. Vrednosti društva u kome smo živeli, bez obzira na to koliko one nisu bile do kraja ispunjene u praksi, bile su zasnovane na ozbiljnoj socijalnoj politici (prava radnika, zdravstveno i socijalno osiguranje, kultura, školstvo, prava žena, prava manjina, jednakost i slično). Onda su nas uplašili da su nam nacionalne, religijske i individualne slobode zakinute iz nametnute potrebe da budemo jednaki. A sada smo „kao“ svi svoji, ali i dalje u strahu, uglavnom, blagi Bože, od komšija, jer njima nas i dalje plaše oni za koje smo glasali. To im je uvek bio adut u rukavu. Strah od različitosti globalno se rasplamsava… Nije to tako samo na ovim prostorima. I pola bele Amerike plaši se da će početi da govori španski ukoliko im meksikanac preskoči zid. Umesto da se radi na stvaranju uslova da živimo i da radimo dostojanstveno, jedva imamo za hleb. I mi i komšija. To nam je sigurno zajedničko… U ljudskoj prirodi je rugobnost koja kada ispliva i kada dođe u poziciju da odlučuje i da vodi, može da ima kobne posledice. Strašno je što mi za sto i više godina ne da nismo isterali našu stvarnost iz Domanovića, nego se svaka naša stvarnost zaplju(s)nula i upisala u njegova dela…
∴
(Njegošološi)
Ovo šta rade sa Njegoševim imemom i delom u Srbiji i Crnoj Gori (i kako su ga razapeli od pozicije „najvećeg genija sa ovih prostora“… do podrugljivog i omalovažajućeg pitanja: „jel to onaj pesnik što je umro od sifilisa“) prevazilazi svaku granicu licemerja… Ne zna se šta je gore slušati i gledati: da li kada se Crna Gora 2006. godine odvajala od Srbije kako su i jedni i drugi poput ostrašćenih hordi svojatali Njegoša dovodeći tim kvazipolitičkim i medijskim potpirivanjem i zapaljivim tabloidnim diskursom do nesrazmernih animoziteta kod plebsa; da li kad slušam i gledam na stotine jadnika sa katedri koji su magistrirali i doktorirali na Njegoševom delu besramno prepisujući jedni od drugih stereotipne i isprazne magistrate i doktorate i u kojima nema gotovo ništa suvislo napisano o Njegoševom pesničkom instrumentarijumu i poetskoj osećajnosti, zaumnoj, mudroj i filosofičnoj poetici… i koji se, kasnije, do penzije skrivaju iza Njegoševog imena vegetirajući i palamudeći po nikšićkim i beogradskim univerzitetima i kojekakvim, takozvanim Institutima za književnost; ili kada se u iste dve gore pomenute kasabe vodi nacionalistička politika onda je Njegoš najveći i Srbin i Crnogorac – a kada se političke struje preko noći okrenu u pravcu globalizma i bestidnog poltronstva i dodvoravanja Evropskoj Uniji onda svi „peru ruke“ od Njegoša i zatiru ga u tamne odaje najdublje amnezije…. Budibogsnama! Ne mogu a da se ovom prilikom ne setim one lucidne maksime: Ljudi su kao golubi. Kada su na zemlji – jedu ti iz ruke. A kada polete – seru po tebi… A kada smo već kod goluba, moram da kažem da me oni neizostavno navode na sledeći zaključak: za razliku od gore navedenih licemera i „njegošološa“ ispada da su još jedino golubi ti koji imaju iskren odnos prema Njegošu i koji već godinama na beogradskom Studentskom trgu neumorno, dosledno i u kontinuitetu seru po njegovom spomeniku…
Zoran Bognar za inicijativu
SAČUVAJMO UMETNOST OD MEDIOKRITETA
Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Svi naši duhovni životni izvori su otrovani, celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži…
BELEŠKA O PISCU
Zoran Bognar, znameniti srpski pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru (Hrvatska).
Objavio je dva romana: “Noć praznih ruku” (1989) i “Budno stanje sna” (1993); desetak knjiga poezije od kojih su nesumnjivo najznačajnije dve poetske trilogije: “Elizejska trilogija” (2000) i „Albedo, aura, alhemija” (2009), te knjige „Insomnija, bele noći” (2013) i „Srbijo, mogu li da budem tvoj sin” (2019); tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja: “Fotografije glasova” (1997), “Ejdetske slike” (1998) i „Fotografije glasova” II (2002); kao i dve antologije: „Novo raspeće”, antologija savremenene srpske poezije kraja XX veka (2001) i „Tečni kristal”, antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).
Izdavačka kuća „Draganić” objavila je Izabrana dela Zorana Bognara u 7 tomova povodom 30 godina književnog rada (2013-2014, Beograd).
Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, nemački, mađarski, švedski, slovenački, makedonski, turski, jermenski, bugarski, holandski, friski, grčki, poljski, portugalski, rumunski, ruski, arapski i španski jezik.
O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo “Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), “Matićev šal” (1994), “Stevan Pešić” (1994), “Blažo Šćepanović” (1996), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulić” (1999), “Srboljub Mitić” (2000), “Milutin Uskoković” (2003), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Miodrag Draganić” (2013), „Zlatni beočug” (2013), „Vasko Popa” (2013), „Jovan Skerlić” (2018), „Ivan Focht” (2019), „Rastko Petrović” (2020); tri internacionalne: “Vannelli” (Italija, 1997), “Mediterranean Lion” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi.
Član je Udruženja književnika Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Takođe, počasni je član i PEN-a Bosne i Hercegovine.
Zoran Bognar je učestvovao na mnogim međunarodnim pesničkim festivalima i kongresima. Održao je više samostalnih književnih večeri u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Grčkoj, Španiji, Poljskoj, Australiji, kao i u zemljama regiona (Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora)…
Živi u Beogradu (Srbija) kao profesionalni književnik. Urednik je u jednom od vodećih srpskih izdavača „Dereta” (www.dereta.rs). Predsednik je Fonda „Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com).
Web site: www.zoranbognar.com
E mail: bognar@eunet.rs
Mobilni: +381 64 129 4089
