1969. godine Philip Zimbardo, psiholog sa Univerziteta Stanford, sproveo je zanimljivu terensku studiju. Namerno je ostavio dva automobila na dva veoma različita mesta: jedan u uglavnom siromašnom delu kriminalnog dela Njujorka, a drugi u prilično bogatom naselju Palo Alto u Kaliforniji. Oba automobila su ostavljena sa skinutim tablicama i sa podignutim haubama.
Posle samo 10 minuta, prolaznici u Njujorku počeli su da vandalizuju automobil. Prvo su mu skinuli delove. Tada je počelo nasumično uništavanje. Prozori su razbijeni. Automobil je uništen. Ali u Palo Altu je drugi automobil ostao netaknut više od nedelju dana.
Konačno, Zimbardo je učinio nešto neobično: uzeo je čekić i razbio kalifornijski automobil. Nakon toga, prolaznici su ga brzo uništili, baš kao što su to učinili u Njujorku.
Ova terenska studija bila je jednostavna demonstracija kako nešto što je očigledno zanemareno može brzo postati meta vandala. Ali na kraju se pretvorilo u nešto daleko više od toga. Postala je osnova za jednu od najuticajnijih teorija psihologije kriminala i policije u Americi: „Razbijeni prozori“.
Trinaest godina nakon Zimbardove studije, kriminolozi George L. Kelling i James K. Vilson napisali su članak o tome, fascinirani onim što se dogodilo Zimbardovim napuštenim automobilima i mislili su da se teorija može primeniti u većoj meri, na čitave zajednice.
Ideja, da kada se krene sa nekim sociološkim neredom, nije važno koje je naselje ili grad u pitanju, stvari mogu početi da izmiču kontroli.
U članku su Kelling i Vilson sugerisali da razbijen prozor ili drugi vidljivi znaci vandalizma, rušenja socijalnog mira ili propadanja kao što su grafiti, uništavanje javnih površina, bacanje smeća, prostitucija ili upotreba droga, jasno mogu poslati poruku da se o ljudima koji tu žive ne vodi računa. Dakle, mislili su, ako se policijske uprave pozabave tim problemima, možda se ne bi dogodili veći zločini.
„Jednom kada počnete da se bavite malim problemima u naseljima, počinjete da osnažujete te četvrti“, kaže Kelling. ’’Zajednice postaju jače kada se ponovo uspostavi ili održi red, a ta dinamika pomaže u sprečavanju kriminala.”
Ova ideja se brzo proširila i preovladala je čak i političarima koji su zahvaljujući ideji ’’slomljenih prozora’’ pobeđivali na izborima. Setimo se da je Rudi Giuliani pobedio na izborima 1993. godine, obećavajući da će smanjiti kriminal i očistiti ulice vođen retorikom razbijenih prozora kao svojom mantrom.
Ipak svih tih godina, od samog početka bilo je znakova da nešto nije u redu sa stalno ponavljanim narativom koji je obećavao sigurnost.
2006. se izlazi u javnost sa dokazima da kriminalistička ideja slomljenih prozora može biti pogrešna. Studija koja je sprovedena 2001. pala je u vodu jer nije uzela u obzir ono što se u ekonomiji naziva “povratak na srednju vrednost”. To je nešto o čemu mnogi investicioni bankari i investitori znaju jer je dobro poznato i na berzi. U osnovi, ideja je da ako nešto konstantno raste na skali, ima tendenciju da se istom brzinom i smanjuje, te samim tim nije održivo. Iako je policija širom USA delovala na najsitnije pore kriminala, te je godinama padao, vremenom se nije mogla uočiti jasna veza između ideje sklanjanja sitnih kriminalnih radnji sa ulica na pad makro kriminala koji se dešavao tih godina. Vreme je pokazalo da su destrukcija i kriminal rasli na makro nivou i da su čak ostajali neprimećeni zbog usredsređenosti na sitan kriminal.
ŠTA JE PREVIĐENO SVIH TIH GODINA I ŠTA JE ZAPRAVO SUŠTINA I TAČNOST TEORIJE SLOMLJENIH PROZORA?
Decenijama je uticajna teorija „razbijenih prozora“ povezivala znakove sitnog kriminala sa većim problemima u susedstvu. Međutim, u takvim raspravama uveliko je izostavljena uloga koju jednostavne percepcijske karakteristike u fizičkom okruženju imaju u podsticanju kršenja pravila.
U jednoj od novijih studija, istraživači sa Univerziteta u Čikagu istražili su da li uglavnom podsvesni vizuelni znaci ugrađeni u dotrajale zgrade, obrasle parcele i zasute ulice mogu podstaći devijantno ponašanje. Studija, koja je objavljena u jednom od izdanja ’’Eksperimentalne psihologije’’, otkriva da izloženost jednostavnim perceptivnim karakteristikama koje čine da okruženje izgleda neuredno utiče na ljude na načine koji kršenje pravila mogu učiniti verovatnijim. Dakle stvar je bila u percepciji a ne smanjivanju posledica koje su mogle biti opažene percepcijom.
„Postoji stalno prisutno fizičko okruženje od kojeg se ljudi nikada ne odvajaju, a naše istraživanje sugeriše da ono ima izražen i važan uticaj na ljudsko ponašanje i verovatno funkcionisanje komšiluka“, rekao je vodeći autor Hiroki Kotabe, postdoktorski naučnik u laboratoriji za neuronauku o životnoj sredini UChicaga, koja proučava kako fizičko okruženje utiče na mozak i ponašanje. “Naš rad na mnogo načina skreće pažnju na važnost fizičkih elemenata, posebno vizuelnih karakteristika.”
Kroz niz eksperimenata, istraživači uključujući Kotabea; Marc G. Berman, docent psihologije sa UChicaga i glavni istraživač laboratorije; i doktorand Omid Kardan identifikovali su elemente vizuelnog poremećaja ugrađenog u okruženje – od preterano zakrivljenih linija do nedostatka simetrije. Zatim su testirali uticaj takvih elemenata na oblik kršenja pravila: varanje.
Tradicionalno, kao što smo rekli na početku, teorija razbijenih prozora vrtela se oko toga kako društveni znakovi, poput grafita, smeća i skitanja, mogu da pretvore u ozbiljniji i rašireniji zločin. Postavljala se tako da, kada ljudi vide kršenje pravila u okruženju, zaključuju da je neprikladno ponašanje prihvatljivo, zbog čega je veća verovatnoća da će sami prekršiti pravila. Teorija je upravo zbog toga, kao što je pomenuto, imala poseban uticaj na rad policije u Sjedinjenim Državama, uvodeći niz kontroverznih političkih odluka u vezi sa sprečavanjem kriminala.
Mudrost koja je prevladavala da se moraju videti društveni znaci kršenja pravila kako bi se proširilo ponašanje kršenja pravila pala je u vodu jer mnogi od ovih društvenih znakova imaju vizuelno poremećene komponente.
NE BRINITE GRAFITI NISU PROBLEM I SADA ZNAMO DA SU MNOGI OD NJIH UMETNOST IZ SIVE ZONE ILEGALNOSTI A NE POZIV NA ŠIRENJE ZLOČINA, PROBLEM JE U NEUROLOŠKOM OPAŽANJU NEORGANIZOVANIH LINIJA
Zamislite grafite ili razbijen prozor koji oboje imaju neuredne i često neorganizovane linije “, rekao je Berman. „Naše istraživanje dovodi u pitanje neophodnost postojanja društvenog znaka poremećaja za promovisanje kršenja pravila, već bi samo trebalo da se uoče neuredne linije kako bi se izazvalo neuredno ponašanje.
RED I NERED
U studiji su istraživači započeli eksperimente kako bi identifikovali osnovne vizuelne znakove koji pokreću percepciju poremećaja. Ljudi su ocenjivali scene na osnovu njihove lične percepcije koliko te scene uredno ili neuredno izgledaju, prikazujući im slike uredno uređenih parkova i netaknutih jezera i prirode, kao i neurednih gradskih parcela, obraslih šuma, đubrišta u travi itd. Takve scene su zatim dalje razrađene i postavljana su slična pitanja. Na primer, izvukli su i kodirali osnovne prostorne i koloritne karakteristike scena kako bi testirali da li mogu predvideti koliko su neuredne scene izgledale na osnovu ovih karakteristika, iako učesnici nisu mogli da razaznaju prizore iz kojih potiču ove karakteristike. Neki od ovih kodiranih stimulusa kojima su učesnici bili izloženi mogli bi se uporediti sa slikom Džeksona Poloka. Otkrili su da prostorne karakteristike, kao što su gustina neravnih linija i asimetrija, mogu bolje predvideti poremećaj scene od karakteristika boja, poput nijanse i zasićenosti.
Zatim su Kotabe i njegove kolege stvorili besmislene i nasumične uredne i neuredne podražaje zasnovane na ovim znacima vizuelnih poremećaja kako bi testirali da li izloženost samo znacima vizuelnih poremećaja može podstaći kršenje pravila. Okrenuli su se uobičajenom testu varanja, u kojem su istraživači učesnicima dali izazovan test iz matematike i rekli im da će sami oceniti svoj rad. Učesnicima je takođe rečeno da će dobiti bonus novac za svako dodatno pitanje koje su prijavili kao tačno.
Nakon testa, ali pre ocenjivanja rada, učesnici su bili izloženi ili vizuelno poremećenim stimulusima ili vizuelno dobro poređanim stimulusima. Istraživači su otkrili da su za učesnike izložene vizuelno poremećenim stimulusima u poređenju sa onima izloženim vizuelno uređenim stimulusima, verovatnoća varanja porasla za 35 procenata, a prosečna veličina prevare povećala se za 87 procenata.
Dakle, šta se dešava u mozgu da proizvede takve rezultate? Istraživači teoretišu nekoliko mogućnosti. Moguće je da vizuelno nepravilne slike više opterećuju mozak za obradu, što rezultira smanjenom samokontrolom. Druga mogućnost je da produženo izlaganje vizuelnim poremećajima može aktivirati mentalne metafore, poput „ispravnog načina života“ ili „nepoštenja i kriminalnog načina života“ duboko ugrađenih u ljudsku misao, stvarajući efekte koji navode na buntovna ponašanja i kršenja pravila.
Ovi mogući mehanizmi daju potpuno drugačiju sliku od ranijih objašnjenja fenomena (teorija razbijenih prozora). Dakle, oni ukazuju na ogromno područje istraživanja koje je do sada neistraženo, a u koje bi istraživači svakako trebalo da se upuste ne bi li još dubje pronikli u ljudski um i telo.
Svakako, Teorija slomljenih prozora i dan danas se definiše kroz jednu psiho-socijalnu prizmu da npr. ukoliko negde u nekom gradu postoji zgrada na kojoj je razbijen jedan ili više prozora a niko ih ne popravi i ti prozori ostanu razbijeni, postoje velike šanse da će vandali razbiti i ostale prozore. Nakon određenog vremena, u tu zgradu će se i provaliti, a ukoliko niko u njoj ne obitava, neko će se vremenom i bespravno useliti.
Ova teorija se često objašnjava i na primeru smeća: neka osoba baci smeće na ulicu. Ako to smeće niko ne pokupi, ostali ljudi će početi bacati smeće, tako da će nakon nekog vremena ta lokacija postati smetlište.
Vi birajte da li vam više odgovara simbolično objašnjenje ’’teorije slomljenih prozora’’ odakle je sve i krenulo kao eksperiment ili ćete se usuditi da zađete u analizu mnogo dublje i preciznije na nivou nervnog i perceptivnog sistema ljudskog bića.
Autor: Danijela Knez
