Kada si ti umro,
nisam osetila ništa.
strava je izbrojala 26.000 koraka
26.000 milosnih majki sam ti opsovala
zašto
Zašto
ZAŠTO
kada si ti umro,
umro je pomalo i grad naših bludničenja
mesto gde si nepropisno parkirao auto
restoran u kome smo naručivali jedno drugo
kada si ti umro
umro je pomalo i moj kaubojski šešir
gora u kojoj si mi postao planina
umrlo je more u mojim očima
biseri na dnu
ali ne i dno
kada si ti umro
umrli su dani koje si mi obećavao
umrle su tvoje fraze i foliraže
umrle su tvoje šifre i uzrečice
naravno, lepi moj
kada si ti umro
bože moj
kakva sam ja budala bila
verovala sam: sve je stvarno
čak i smrt
kada si ti umro
sve što sam oko sebe videla
bila su samo tela
utegnuta nesrećna zapuštena
istrošena snažna neiskorišćena
žilava bezdušna tela
ti nisi bio ni telo
kada si ti umro
disala sam kao na mesecu
zemlja je bila daleko
ti si bio ispod zemlje
kada si ti umro
gledala sam te na nacionalnoj televiziji
disao si pravilnije od mene
čemu nas je naučila pandemija,
pitala te je provokativno voditeljka
da zastanemo i pogledamo u sebe
u pravu si
oduvek si znao bolje od svih drugih
u svemu uvek bolji
pa i u umiranju
kada si ti umro
zastala sam posred sobe kao posred
podzemnog sveta
slušala sam kroz svoje cerekanje tvoj glas u jutarnjem programu
i mislila:
dobro je, gade,
umro si samo za mene.
AUTOR: Milica Vučković
