Zagonetnost šume vukla ga je sebi, još od rođenja. Danas je on taj koji druge uvlači u šumu zagonetki i rebusa. Nadahnut tajnama prirode i sveta, svojim fotografijama prirode, tajanstvenim pričama i svetskim duhom nadahnjuje generacije mladih i dece da iskoriste šansu koja im je data i da svakog dana stvore nešto što prethodnog nije postojalo. Prepoznatljiv po svojim autentičnim javnim nastupima koje pretvara u vatromet ideja i istraživačku feštu, Uroš Petrović je pre svega pisac i mislilac. Njegova raskošna mašta, precizan um i bogato stvaralaštvo fasciniraju, ali i provociraju na razmišljanje i napredovanje. Za Art provocator Uroš je odgovarao na ozbiljna i neozbiljna pitanja. U svakom od njegovih odgovora naći ćete makar delić sebe za kojim ste tragali, kao za blagom.
Nikada, u istoriji ljudi, nije bilo ovako lako putovati u sebe, kroz sebe i van sebe. Problem je što najviše vredi ono za šta moraš da se pomučiš.
SF film Equilibrium (2002) govori o novoj civilizaciji koja živi u Gramatonu, globalističkoj državi koja savršeno funkcioniše, jer su ratovi iskorenjeni i svetom vlada mir. Međutim, priča je distopijska: ne samo da su zabranjeni ratovi, zabranjena su i osećanja. Prestupnici – oni koji pokazuju emocije – bivaju kažnjeni smrću. Mnogi su se ovog filma setili tokom pandemije govoreći kako ubrzano idemo ka tome da postanemo planeta neosetljivih, bezosećajnih stvorenja i čovekolikih ljuštura. Postoji li po Vašem mišljenju način da se sačuva ljubav u sebi i da kolektiv prožme iskrena empatija i altruizam? Mogu li knjige u tome pomoći?
U jedno sam siguran – biće nam onako kako smo zaslužili. Možda se sunovrat preokrene, možda ljudi shvate šta je važno i šta je suština, te uđemo u doba mira, blagostanja i ljubavi – takav ishod bismo, u tom slučaju, i zaslužili. A možda se Zemlja iznervira daljim zanemarivanjem, te otrese i nas i sve što smo stvorili u tamni bezdan svemira. I bi bilo sasvim zasluženo. Dakle, sve je dobro, smisleno i pošteno ustanovljeno, sve dok od nas zavisi.
Na instagram stranici theawkwardyeti na vrlo duhovit način su u formi stripova prikazani razgovori između naših organa u telu. Naravno, najsmešniji su dijalozi koji se vode između mozga i srca. U poslednje vreme govori se o inteligenciji srca, kako srce i mozak komuniciraju. Srce šalje signale mozgu i obrnuto. Slično govore i neke istočnjačke škole: srce donosi odluke, mozak proverava. Zvuči lako, ali činjenica je da se neretko zaglavimo kod donošenja odluka ne znajući kom carstvu da se privolimo. Šta je Vama pomagalo kod donešenja odluka, koji princip? Da ste sudija, kome biste dali nagradni poen: srcu ili mozgu?
Rezultat derbija Mozak – Srce bio bi: 1.6180339887: 1.6180339887. Balans je jedini rukopis pameti.
Ajnštajn je kazao da je mašta važnija od znanja, vi ste u više navrata govorili da je otkrivanje važnije od otkrića. Možemo li tom nekom analogijom postaviti pitanje: šta je važnije, intuicija ili iskustvo?
Da ne bih ponavljao ključnu reč iz prethodnog odgovora, ovde ću upotrebiti sinonim – ravnoteža, koja i ovaj svemir drži na okupu, a kamoli jednu osobu. Dakle, birati ono krhko mesto gde se intuicija i iskustvo podupiru, ili makar ne sukobe.
Postoji li knjiga zbog koje ste zaplakali ili bili blizu toga da vas rasplače? I zašto?
Puno je takvih knjiga, ima ih nekoliko i na mojim policama. Sa godinama, njihov broj raste, ne samo zbog toga što se kolekcija dela uvećava – umnožavaju se i događaji iz života koji postaju okidači za suze, pa i pri čitanju.
Zamislite jednu čudesnu stazu kojom hodate, i u jednom trenutku sretnete petogodišnjeg sebe. Šta biste uradili ili šta biste kazali dečaku Urošu?
Mislim da ga ne bih ometao. Prošao bih tiho, pazeći da me ne prepozna. Tim bih se susretom sasvim dovoljno istraumirao, ne mora i on.
Postali ste pisac u svojim tridesetim godinama. Da je neko rekao petnaestogodišnjem Vama da ćete postati pisac, i to pisac za decu prevashodno, šta biste mu odgovorili?
Rekao bih mu da izmeri temperaturu, jer očigledno bunca.
U Njutnovom univerzumu prostor i vreme su bili apsolutni, a onda je sve novijim istraživanjima utvrđeno da ova tvrdnja ima manjkavosti i da naš doživljaj univerzuma zavisi od našeg kretanja kroz njega, što je dovelo do definicije rastegljivog, odnosno relativnog vremena i prostora. Kakav je vaš doživljaj vremena?
Ponekad, u prirodi, ležim na leđima i gledam svemir satima. Um mi se zagubi u tom prostoru a vreme nestane. Možda je to dokaz da je ono samo iluzija, zajedno sa svim ostalim pojmovima koje smo izmislili u trenucima kreativne dokolice.
Kada biste bili turistički vodič strancima po Srbiji, koja bi bila neka standardna tura, nešto must visit koje biste imali u programu?
Ja bih napravio zagonetnu potragu za blagom, pa bih tragove posakrivao po celoj Srbiji – zemlja nam je lepa i nevelika, pa je nije nemoguće čitavu obići za dvadesetak dana. Lokacije bi izranjale kao rešenja zagonetaka – kanjon Brusnice, pećina Ceremošnja, vrh Rtnja, Sopotnica, Vratna, Rosomački lonci i tako dalje. Mislim da bi se turistima mesecima slegali utisci.
Od mesta van Srbije koje ste posetili, šta je za vas bilo najfascinantnije po lepoti prirode, a šta najfascinantnije u mentalitetu naroda?
Po osobenosti naroda, Južna Koreja, a po izdašnosti prirode (po kvadratnom kilometru), svakako Slovenija.
Poznato je da volite šumu i doprinosite joj sadnjom drveća. Ekološka svest je ipak na nižem stupnju u Srbiji. Šta možemo da učinimo, recimo, kad odemo na izlet i vidimo izletnike kako ostavljaju plastično smeće za sobom, u toj istoj šumi koja se istovremeno nemilosrdno seče, možemo li da utičemo na druge?
Za odrasle je kasno. Možemo da menjamo decu u vrtićima, i da za dvadeset ili trideset godina konačno dobijemo populaciju koja donekle shvata šta znači drvo ili potok. Sva ostala rešenja su jednokratna, u najboljem slučaju privremena.
Na druženjima sa decom često dobijate sjajne i urbenesne ideje čemu služi neki tajanstveni predmet. Možete li da se setite dva-tri odgovora dece, bilo čega što vam prvo padne na pamet, a što bi bili baš dobri ili baš zabavni izumi za čovečanstvo?
Mališani su, tokom radionica sa zagonetnim predmetima, osmislili mnoga, još uvek nepostojeća čudesa: koncerte u potpunom mraku (gde sva druga čula, osim sluha, zamiru), lasersku džepnu lampu koja projektuje pešački prelaz gde god ti je potreban, i mnogo toga još…
Izlišno je pitati Vas da li volite rad sa decom, ali nije izlišno pitati zbog čega vas rad sa decom ispunjava. Šta to deca Vama daju kroz radionice, a što odrasli mogu mnogo manje?
Deca su bića slobode. Odrasli su deca načičkana nanogicama raznih vrsta.
Koji je vaš najveći nestašluk kad ste bili dete koji pamtite?
U mojim dečijim zdravstvenim kartonima zavedena su četiri potresa mozga. Jedan od njih je nastao tako što je pukla lijana, nekoliko metara iznad tla. Drugi je nastao u pokušaju da se napravi salto. Na betonu. Trotinetom. Vožnjom unazad.
Za preostala dva se ne sećam, jer sam ih postigao uz neobično uspelu amneziju. Možda je i bolje što je tako. Verujem da su uzroci potresa bili podjednako spektakularni kao i za prethodna dva.
Da li ste bili dete koje odmah otvara poklone ili ono koje sačeka, pa radi to posle odlaska gostiju?
Smatrao sam da je pristojno otvoriti ih odmah, te uzvratiti ljubaznost prigodnom reakcijom. Danas više volim da ih otvaram bez posmatrača. Tako reakcije bivaju mnogo iskrenije.
Šta je najlepši ili najoriginalniji poklon koji ste dobili?
Uh, nadobijao sam se svakavih čuda, od aboridžanskog oružja do kompleta mojih svezaka iz mlađih razreda osnovne škole, koje je moja učiteljica Stanomirka Kovačević brižno sačuvala i poklonila mi ih decenijama kasnije. Kaže, baš je moje sačuvala jer je znala da ću biti faca. Verujem da je sačuvala sveske čitavog odeljenja. Uvek je bila pametna.
Deca se dok su mala pitaju razne originalne stvari. Pitanja poput: Da li mravi koriste kišobrane kad pada kiša? Šta radi stonoga kad je zabole noge? Čuva li kengurica u torbi hranu ili samo kegurića? Možete li da se setite nekog luckastog pitanja koje ste vi držali u glavi ili pitali svoje roditelje?
Kao dečak sam se pitao zašto štamparija novca ne naštampa toliko novčanica da ih svaki građanin ima na gomile. Pravi odgovor, i to prilično brutalan, dobio sam ranih devedesetih.
U današnje vreme zbog narasle upotrebe tehnologija naglo se povećao broj glasova koji vaspitavaju dete, pa je borba roditelja da detetu usade vrednosti i principe često vrlo žestoka, jer se moraju izboriti sa negativnim uticajima i ispraznim sadržajima sa medija i mreža. Šta je za vas kao roditelja bio najveći izazov?
Svakako je reč bila o usklađivanju vremena. Zanimanje mi je vezano za puno putovanja te sam morao tragati za balansom, kao i uvek, kao i u svemu. Tu sam potragu pokušao da prenesem i na svoju decu, ponekad sa uspehom, ponekad i bez.
Kad biste bili neki uređaj, koji biste bili i zašto?
Neki bežični. Leteći. Na solarnu energiju. Perpetuum mobile. Obezbeđen servis i pozamašna zaliha rezervnih delova. I, naravno, steampunk dizajn.
Kada biste bili neka muzika, koja biste bili i zašto?
Nadam se najboljem, pa neka to bude bilo koja ali da je nastala u glavi velike trojice. Posle Baha, Betovena i Mocarta, nekoliko mesta zvrji prazno i sva je prilika da će tako ostati doveka. Kada su se popeli gore, polomili su merdevine.
Kada biste bili umetničko delo, koje biste bili i zašto?
To već jesam. I vi ste. I svi ostali.
Kad biste bili junak neke knjige, koji biste bili i zašto?
Bio bih verovatno sublimacija svih glavnih junaka iz knjiga koje sam napisao.To mi se čini kao najpošteniji odgovor. I najpribližniji logici, čini mi se.
Stvorili ste lik Marte Smart, koji se iz knjiga preneo i u društvene igre i na šolje… Devojčici Evi ste dali glavnu ulogu u romanu “Karavan čudesa”. U romanima “Neko se uselio u onu staru vilu” i “Zagonetna potraga” ženski su likovi dominantiji od muških. Možda ste nesvesno pisanjem doprineli jačanju žena, u smislu da ste ih prikazali kao neustrašive, hrabre, lucidne… Da li biste neku opštu ili posebnu poruku poslali našim ženskim čitaocima (sem one da čitaju vaše ultra zanimljive knjige)?
Poručio bih im da i dalje uspešno rešavaju zagonetke koje redovno objavljujem na mom instagram profilu urospetrovicofficial. Dobro im ide. U broju tačnih rešenja, vode sa 56:37 protiv muškaraca.
Biti hrabar – šta to znači u današnjem svetu?
Isto što u prošlosti, samo sa malo nižim kriterijumom. To je prilično univerzalan odgovor na pitanja o današnjici.
Mnogi su pandemiju videli kao upozorenje viših sila da usporimo i sagledamo bolje svoje okruženje. Jedan broj ljudi kazuje da je naučio nešto novo, bilo neku veštinu ili novo o stvarima iz nevidljivog sveta. Sem što ste puno pisali i napisali za vreme pandemije, bavili se fotografijom i još štošta kreativno radili, do kojih ste novih uvida – duhovnih kvaliteta – došli?
Mislim da sam dobio mnogo novih uvida. Na primer, pre pandemije bih značajno više mario kako će ljudi reagovati na ove odgovore.
Naiđu doba kada naša spoljna sloboda nije tako velika kao što nam je potrebno i tada se intinktivno okrećemo ka unutra, da samo u sebi pronađemo onu dozu slobode koja je znak zdravog i smislenog življenja. Čime hranite, čime krepite, kojim čarolijama jačate i razvijate vašu unutrašnju slobodu?
Nikada, u istoriji ljudi, nije bilo ovako lako putovati u sebe, kroz sebe i van sebe. Problem je što najviše vredi ono za šta moraš da se pomučiš. Nezgodno kolo!
Da ne smišljate intelektualne zagonetke nego da ste, recimo, monah, koje bi zagonetno pitanje (da ne dolazi iz racionalne svesti) postavili?
Zašto je pokrenut takozvani veliki prasak?
I za kraj, ukoliko Vas zamolimo da javno isprovocirate nekog od kolega ili javnih ličnosti Srbije i Balkana (šala, zamerka, opažanje, sarkazam ili samo prijateljsko prozivanje) ko bi to bio i šta biste mu rekli?
Poručio bih mom drugaru Slavku Beleslinu da je pravi trenutak da proda svo zlato koje smo isprali na reci Pek i da za sve pare kupi akcije Solar Sitija!
