Mnogi pre ulasku u brak ne znaju da je to prećutno ropstvo. Ne samo sa tim nekim, nego sa još 1001 pizdarijom koja neminovno ide uz sve to i koja se sa vremenom samo produbljuje.
Kada se obavezuješ na mnogo šta, čega u početku nisi ni svestan, dok ti se posle ređa jedno za drugim i shvatiš da mnogo više ne možeš nego što možeš.
U večitoj obavezi prema tom nekom, što se u početku podrazumeva, čak i radi od srca, s ljubavlju, dok posle postaje teror, presija.
Nešto o čemu se ćuti, potiskuje, gura u stranu.
O čemu ni ne razmišljaš i čega nisi ni svestan, uveren da su problemi tu da se rešavaju, a kada dođu, da su tu da se izbegavaju.
Da neko najbliži postaje neko najdalji…
I da oboje uložite brdo energije u nešto što se oseća da baš i nema smisla, i da od početka vodi ka kraju.
Još kada ti neko priča o bračnim dužnostima, kao da je brak posao, radno mesto, i da brak povlači sa sobom mnoge odluke, razmišljanja, koncepte, lojalnost, koji se u početku čine lako ostvarivim, a posle se pretvaraju u zid u koji se udara i koji nema kraja.
Kreće nepoverenje, strah od izdaje, smišljanje raznih scenarija…
Uz ono – šta si sve propustio da uradiš –
Kada svoj divni život daš nekome na izvol’te i više nije tvoj. Brak je prevaziđen, to mnogi pre ili kasnije shvate, ali ljubav nije, niti će ikada biti.
Jedino ljudi znaju za brak, sve druge vrste imaju cikluse i u skladu sa prirodom menjaju partnere.
Samo se čovek obavezuje na večnost, niko više.
Niko drugi nije spreman da izgovori tu gnusnu laž.
Čovek nije monogamno biće, iako to može da bude u jednom momentu.
Život je mnogo duži od odluke donesene u trenutku da je neko pravi za nas. Možda i jeste, tada, kada se to misli i oseća, ali sve se u međuvremenu menja. Samim tim se menjaju i želje, strasti, potrebe…
Ni mi nismo isti, ni taj neko nije isti. Ograničiti sebe za promenu, izbor i na nešto drugo, drugačije, znači blokirati u sebi procese života koji neminovno nameću nove izazove.
Zato kada bi da izađeš iz nečega, a čitav svet ti se nakači na glavu, tek tada shvatiš koliko brak nije lična stvar i koliko nema veze sa ličnim izborom.
Znam na stotine parova, ali jedva da znam nekoliko srećnih brakova. Stvarno srećnih. Osim povremeno…
Zato ako nešto treba znati, treba znati pustiti
I voleti.
Bez ucena, iskorišćavanja, osvete.
Ostaje onaj kome je lepo, ko voli.
Kada se uđe u prokleti pakao obaveza, neprekidnog nametanja krivice, lečenja kompleksa, nema ničeg goreg na svetu.
Kao kada nekome staviš ruku na glavu i ne daš mu da diše.
I sve mu je gore, dok se ne oslobodi.
Vrati sebi.
Svom izvornom sebi.
Kada se sve ono što je moglo svodi na ne mogu zbog njega Ili ne mogu zbog nje.
Kada sve staje.
Brak je direktno uperen protiv slobode. Pucanj u slobodu.
I mnogo toga mora da se proguta
I kada si sa najboljom osobom a kamoli…
Treba iskreno reći, i sebi, i tom nekom ako nisi spreman, da nisi.
Zato treba negovati prijateljstvo, razumevanje a ne uletati nešto na silu. gutati i prećutkivati mnogo šta, dok ne pukne, a onda sve svaliti na tog nekog.
Društvo je krivo, običaji, norme, viševekovne laži koje se prodaju kao istine, koje apsolutno ne zanima šta neko stvarno hoće, želi, nego te guraju u nešto da bi te kontrolisali, bilo muškarca, bilo ženu.
Kroje im tesno odelo koje sve teže nose, podnose, umesto da žive slobodu, umesto da žive ljubav, bez da se u opštini, crkvi, pred svetom obavezuju nekome, zaklinju na vernost, tačnije na odanost.
Ljubav je najdublje lična stvar, intimna.
Drugi tu više smetaju nego što pomažu.
Zato treba znati voleti, ali i otići kada nema više ničega.
U protivnom si nalik ptici koja zarad malo sigurne hrane ograniči sebe na kavez u kome niti može da leti, niti da peva, niti da se druži sa drugim pticama.
Može da izađe samo mrtva
Ili da pobegne, daleko, što dalje
U slobodu.
Stefan Simić
