Nataša Drakulć je za deveti rođendan dobila pisaću mašinu sa kojom je smelo, još kao devojčica zakoračila u svet stvaranja. Iako je pisaća mašina davno ostala u Lici, a Nataša, nošena ”Olujom” krenula put novog, neizvesnog života, ne samo da je nastavila sa pisanjem, već je danas, nakon završena dva fakulteta i velikog iskustva iza sebe, obogatila medije i kulturnu scenu Srbije mnogim nezaboravnim sadržajima, kotirajući se među najtraženijim scenaristkinjama regiona. Radila je na nizu pozorišnih i radio drama, igrano-dokumentarnih serijala. Jedan od većih uspeha postigla je igranom krimi serijom „Ubice mog oca“ koja je na televizijske ekrane, po prvi put donela novi, sveži i smeli sadržaj.
Ubice mog oca značajno su promenile sadržaj na koji su televizijski gleadoci navikli. Gde se grešillo proteklih godina kada je serijski sadržaj u pitanju i kakav je u poređenju sa današnjim?
Drago mi je uvek kad se tako nešto kaže jer jesmo bili prva serija posle koje je krenuo talas nekih novih i drugačijih projekata u vizuelnom i žanrovskom smislu. Ne bi ja rekla da se grešilo, imali smo mi ozbiljne i velike serije, pogotovo osamdesetih godina, a onda je usled raspada zemlje, ratova i bombardovanja došlo do finansijske krize koja je dosta uticala i na samu proizvodnju. Nakon toga je došao trend melodramskih serija počev od Ranjenog orla i celog tog ciklusa ekranizacije romana Mir Jam koje su prosto drugačije snimane, siromašnije izgledaju, da se tako izrazim, i pri tome samo mislim na broj kadrova, pokrete kamere i sl. U Ubicama je presudilo Gagino (Predrag Antonijević, prim. red.) beskprekorno poznavanje žanra i svog zanata. Tu je i sjajni direktor fotografije Miloš Kodemo i onda dobijete nešto novo i drugačije. Naravno i publika koja je prihvatila to nešto novo.
Koliko je trebalo imati hrabrosti da se izađe iz šablona gde je serijski program nudio isključivo ruralnu, neuku, malenu Srbiju, zemlju poštenog seljaka, i sklizne se u moderan pristup sa aktuelnim, urbanim temama? Zašto su ruralni ili banalni sadržaji kao takvi držali gledanost na visokom nivou?
Jer niste imali u ponudi nešto drugo. Hrabrost i ludost su često neodvojive stvari, a mi smo imali oboje. Hvala svima koji su verovali i podržali ovaj projekat, svima koji su u njemu radili i učestvovali, a pre svega hvala Gagi na poverenju. Banalizam je možda pregruba reč – iza svakog projekta stoji mnogo rada, truda i odricanja. Ja sam veliki fan ne tako davnih serija Lift, Jagodići, Ulica lipa, svih Pavićevih. Nema ništa banalno u njima, pogotovo Pavićeve serije koje ističu porodicu, Šotrine koje ističu ljubav. I volim i seriju Selo gori a baba se češlja, mnogo su važnih tema pokrenuli kroz serijal, počev od značaja preventive zdravstvenih pregleda do negovanja tradicije. Sad smo možda okrenutiji savremenim temama, ali svaka tzv. serija epohe kao što su naprimer Koreni reditelja Ivana Živkovića u kojima sam uživala, ima svoju publiku. I radujem se nastavku te serije odnosno ekranizaciji Vremena smrti. Lično bih volela da u budućnosti vidim što više ekranizacija naših velikih književnih dela.
Da li su scenaristi koji su imali ambicioznije zamisli imali prilike da donesu nešto novo ili se to desilo dolaskom streaming servisa?
Ja poznajem mnogo dobrih scenarista i znam za brilijantne priče koje postoje, već napisane. To su mahom mladi ljudi koji su odrastali u vreme kad su imali i šta da vide i nauče sa stranih programa. Znanja i ideja ne fali i nikada i nije, ali je finansijski aspekt tu ipak najvažniji. Streaming servisi su svakako doprineli da realnost ostvarivanja napisanog postane lakša i njihova dela tek treba očekivati. Tržište je trenutno takvo da traži dobre projekte. Moj lično najdraži kolega i naš najuspešniji scenarista Đorđe Milosavljević učinio je čudo svojim dosadašnjim radom, a sad je u najboljim godinama (smeh), isto kao i Dimitrije Vojnov, Vladimir Ćosić, Vladimir Đurđević, Stevo Koprivica, Petar Mihajlović i mnogi drugi, ne bih da nekog preskočim. Svako je promenio nešto, doneo nešto novo i, daj bože, tek će.
Koliko ekspanzija serijskog programa utiče na film?
Mislim da tu niko nije na gubitku. Osnovno i najvažnije, kada govorimo o serijama, ljudi sa druge strane kamere uče zanat, glumci imaju prilike da rade i da se zna za njih, a tehnika se usavršava. Film će, kako oduvek tako i zauvek, nositi dobra priča i vera autora u nju, a zbog svega što se dešava sa procvatom serijskog programa, mislim da se i on nekako lakše „sklapa“ u današnje vreme.
Koji je proces nastajanja jedne TV serije, počevši od ideje do realizacije i finansijske podrške? Ko su ljudi koji odlučuju šta danas prolazi kao materijal za snimanje, a šta ostaje u fijoci?
Zauvek sam zahvalna svom nekadašnjem asistentu a danas profesoru na FDU Mirku Stojkoviću koji je nama studentima dramaturgije usadio tu lakoću da budemo slobodni da pitamo sve.
Proces je svakako dugotrajan. Ideja ima mnogo, i tu je prvo lični dugi proces odlučivanja šta biste i kako biste. Kad se nekako dogovorite sa samim sobom da je to to, počinje istraživanje koje je najbolja i jedina priprema za ono čime ćete se baviti. Što više znate o vašoj glavnoj temi, bolje za vas. Istraživanja mogu biti razna, nekada su samo razgovori sa raznim ljudima, nekad sedenja po arhivima, bibliotekama, muzejima, zavisi šta radite. Nekad i pravi detektivski posao. Zauvek sam zahvalna svom nekadašnjem asistentu a danas profesoru na FDU Mirku Stojkoviću koji je nama studentima dramaturgije usadio tu lakoću da budemo slobodni da pitamo sve. Glupa pitanja ne postoje, samo odgovori mogu biti glupi. Kad sam naprimer radila na scenarijima za RTS-ov serijal Zaboravljeni umovi Srbije – koji mi je lično jedan od najdražih projekata – o, kako sam naziv kaže, zaboravljenim a opet velikim ljudima koji su značajno uticali na kulturu, nauku, umetnost i društvo svog vremena, podataka o njima do kojih se zvanično moglo doći često nije bilo mnogo. Potomke smo bukvalno prema telefonskim imenicima pronalazili pa onda rekonstruisali živote tih ljudi po njihovim sećanjima. Pamtim svoju sreću kada u nekom arhivu pronađemo nešto opipljivo od tih ljudi, pisma, rukopis, naočare… bilo šta. Otišla sam malo sa teme, ali se vraćam. Imamo dakle ideju i spremili smo se za nju. Onda ide pisanje. Ja uz pisanje uvek kažem i brisanje jer su nerazdvojni jedno od drugog. Školski (opet hvala FDU) sinopsis kao početak svega. Staviti u par rečenica ono što hoćeš da kažeš. Nije često lako. To je slično kao npr. kad u prvoj ispovesti pokušavate da prepričate čitav svoj dotadašnji život i mislite da neće stati sve ali opet nekako stane sve. Onda ide nastavak faza rada u scenarističkom smislu – scenosledi, tritmenti (koje ja sada posle godina iskustva preskačem, ali uvek mogu da odgovorim zašto mi je važno da tepih bude te boje i zašto je rupa na zidu važna da bude baš tu iako će verovatno do kraja serije ili filma iritirati gledaoce, ali na kraju ima svoju logiku) i na kraju ide sam scenario koji je u stvari tek početak ludila i tog pisanja i brisanja, pošto ima milion verzija. A kad ga nekako „zaključate“ i predate nekom ko odlučuje, ide duga agonija čekanja. Ko odlučuje? Onaj koji ima tu poziciju da odlučuje, kao i u svakom segmentu zivota (smeh). Pravila nema, nekad su odluke ispravne ili pogrešne, ali to je tako. Kad odluka bude pozitivna, počinju pripreme za snimanje i ludilo broj dva. Svakom ko radi plan snimanja ja skidam kapu. Uklopiti toliko ljudi, objekata, lokacija u snimajuće dane, organizovati svaki segment snimanja, počev od najobičnijih dozvola do potrebne logistike u smislu tehnike, ljudstva, obezbeđenja samog seta. Rudarski i ozbiljan posao. Kad dođe do samog početka snimanja, to mu dođe ko banja, a u stvari onda počinje ludilo broj tri, da li će svaki dan biti u redu, strahovanje da se, ne daj bože, nešto nekom ne desi, da li će se sve stići, kakvo će vreme biti sutra i tako iz dana u dan. Preemotivne su to stvari, zato svi najviše vole „zadnje klape” odnosno žurke završetka snimanja. Oporaviš se od žurke, počinje montaža, iako se sada dosta i radi paralelno dok traje samo snimanje, sklapaju se scene da možeš da vidiš da li ti je nešto promaklo da dosnimiš dok si tu, na tim lokacijama i imaš ekipu, ali naravno da nakon dvanaest sati rada i samog snimanja, pa dok dođeš kući, nema te koncentracije niti možeš toliko da se udubiš u sve. Te stvari najbolje vidiš u predfinalima na slici, na velikom ekranu, pa onda kao da ponovo radiš scenario samo ovaj put nad snimljenim materijalom. Prekombinacije, traženja nekih drugih logika, tačnijih mesta pojedinih scena… a najbolnija su, bar meni, izbacivanja nekih segmenata, ali sve je to život i nekad mora tako. Kad se zaključa slika, ide ludilo broj 5 zvano postprodukcija, kolor korekcija, ton, muzika… O tome ne bih, jer u njemu najmanje učestvujem i ne poznajem ga osim elementarno – ali svi koji rade taj deo znaju o čemu pričam. Hvala im svima, a iskoristiću ovu priliku da pozdravim Aleksandru Kovač i Romana Goršeka. Da se vratimo na temu, duuuug je put, ali lep i divan, pogotovo kad sve izađe pred gledaoce i onda ti kažu kako vole seriju i samo pitaju za nastavak (smeh).
Kako je to biti žena scenarista u Srbiji?
Iskreno, meni je lepo, ali mogu da govorim samo u svoje ime. I kad nije bilo lepo, odnosno kad nisam mogla da živim samo od tog posla, meni je bilo lepo, jer mene najviše u životu nosi ta lepota stvaranja i kreiranja. Ima često jutara koje dočekam pri kompjuteru ne osetivši da je došla zora i to mi ništa ne smeta, zanesem se. Ja stvarno volim to što radim i ništa mi nije teško.
Gde pronalazite inspiraciju za pisanje scenarija?
Svuda, u razgovorima sa ljudima, druženjima, pa se bliski prijatelji često šale da moraju da paze šta preda mnom govore inače će završiti u seriji. Dosta se krećem, upoznajem svakodnevno mnogo ljudi, svašta me zanima, po prirodi sam radoznala i puno čitam – oduvek sam. Čitam sve, nekad vas i vest u novinama može inspirisati. Putovanja su mi isto uvek dragocena, prvo što ste negde izmešteni od svoje okoline pa možete da budete sami sa sobom, ono što kažu, naglas da razmišljate; onda vidite i neku drugačiju realnost, nova mesta, neki drugi način života. Sve je inspiracija, meni nje srećom nikad nije nedostajalo a i veliki sam radoholičar kako se to kaže. A ako me pitate gde najviše volim da pišem, to je priroda, neko selo, neka tišina.
Koji je to vremenski period za koji nastane scenario za Ubice mog oca?
Sama fizika, pri čemu mislim na samo ispisivanje teksta, više ne traje dugo, duže traju ta osmišljavanja, istraživanja, razgovori, sve one malopre pomenute pripremne radnje. Ako vam treba vremenski okvir za sve, to je negde oko dva, tri meseca. Prva ruka se napiše brzo. Zahvaljujući dugogodišnjem radu na sapunicama, ja imam tu brzinu i to je desetak dana plafon. Onda to malo odstoji, čita se, prepravlja, unapređuju stvari. Onda se daje i saradnicima i to je neprocenjivo; pogled sa strane lakše uočava sve greške i mane koje ste napravili. Ja sam, inače, u životu timski igrač. Nakon tih komentara, sve to brusite, ali to je otprilike to neko vreme – dva, tri meseca.
Koje serije gledate i koju biste preporučili?
Sad gledam sve propušteno što nisam stigla zbog tromesečnog snimanja filma Dara iz Jasenovca, pa sam tek u januaru, kad se sve stišalo, odgledala Černobilj i oduševljena sam. Sad sam na Mladom papi kojom sam takođe oduševljena. Ko nije gledao, uvek i zauvek preporučujem švedsku verziju Mosta koja je, bez obzira na kasnije rimejkove, meni najbolja. Gledam, inače, sve od domaće produkcije, a trenutno jedva čekam nedelju uveče zbog serije Južni vetar. Veliki su posao napravili i mogu samo da kažem: bravo kolege.
Da li današnja kulturna scena ima šta da ponudi? Da li je kvalitet još uvek slabo vidljiv zbog sveopšteg prisustva kvantiteta na medijskoj i kulturnoj sceni?
Nažalost pričamo u trenutku kada su zbog korona virusa obustavljeni svi kulturni događaji, ali bez obzira na to, ima ih. I isto nažalost, slažem se sa konstatacijom da kvantitet gluposti i prisustva svega na medijskoj sceni urušava sve, ali kvaliteta ipak ima. Ima sjajnih knjiga, novih mladih pisaca, dobrih predstava, sjajnih pozorišnih festivala širom zemlje, što je strašno važno, dobrih novih domaćih filmova i autora. Fest je bio izuzetno dobar ove godine, otvorio se i Muzej savremene umetnosti. Volela bih da se stvari promene i mediji više promovišu kulturu, a manje starlete, rijaliti programe i gluposti.
Gde se izgubila nevinost dečijeg i školskog programa i ko bi trebalo da bude odgovoran za sve agresivnije, nedoličnije sadržaje koji se nude deci?
Nevinost se izgubila u izobilju i dostupnosti ponude. Nemamo više jedan kanal i jedan televizor nego kompjutere, tablete i mobilne telefone. Fokus dečje pažnje se smanjio, a industrija igračaka nameće nove trendove.
Da li uopšte danas decu obrazuje kulturni dečiji program ili je sve spalo na eksplicitni svet jutjubera? Šta učiniti po tom pitanju, savet za roditelje i medije?
Dete obrazuje svakodnevni život i od njega ga ne možete izdvojiti. Ne možete mu ne dati mobilni telefon, zabraniti da gleda ono što svi drugi gledaju, o čemu svi pričaju. Možete samo insistirati da gleda i neke kvalitetne sadržaje kao što je naprimer RTS-ova dugogodišnja emisija Plava ptica. Videćemo šta će biti u budućnosti.
Dakle, da zaključimo, kakvo je Vaše mišljenje o hiperprodukciji serijskog programa?
Ja to podržavam, ima posla za sve i ima i izuzetnih rezultata. Trenutno su, zbog novonastale situacije, svi projekti stopirani, ali nadam se da će i ovo proći, a do tada svi treba da se čuvamo.
Da li su hiperprodukciju pokrenuli veći državni budžeti ili privatne produkcije sa svojim budžetima?
Tržiste pre svega. Država kroz Filmski centar Srbije i preko brojnih i transparentnih konkursa stimuliše proizvodnju filmova i na tom polju zaista imamo sjajne rezultate i, ono što je još važnije, mnogi mladi ljudi su dobili šansu da realizuju svoj prvi igrani film. Danas kod nas postoje ozbiljni finansijeri, ondnosno istovremeno i kupci tog sadržaja, kao što su Telekom Srbije i United grupa, a serije proizvodi i nekoliko drugih televizija, ne više samo RTS. Trendovi se menjaju iz dana u dan, pre samo nepunih godinu dana niste ni mogli da zamislite bindžovanje kao novi model plasmana serija i ko zna šta će se još novo desiti, samo da ostanemo svi živi i zdravi od ovog virusa.
Ukoliko Vas zamolimo da javno isprovocirate nekog od kolega ili javnih ličnosti (šala, zamerka, sarkazam…) ko bi ti bio i šta biste mu rekli?
Tiki Staniću da ću da ga ubijem u sledećoj sezoni Ubica.
Novinar saradnik: Iva Omrčen
