Baš je rogobatan ovaj strani izraz u naslovu, ali njime ću se pozabaviti na kraju teksta.
Napišem nedavno neki status koji je počeo rečima „Moram da ostanem kući“. Neka žena u komentaru napiše „Ne kaže se kući nego kod kuće“. Ne poznajem je. Ne znam ni otkud mi u prijateljima, ali kad se baviš javnim nastupima, to prihvataš kao normalno. Elem, krenem ja da odgovorim na komentar, pa obrišem. Krenem da joj pišem u inboks, pa obrišem. I odlučim da napišem tekst za magazin, jer shvatio sam da to što sam hteo njoj da napišem zapravo želim da kažem mnogima.
Ali pre toga, jedno podsećanje. Jeste li znali da ne postoji pravopis engleskog jezika? Ne postoji institucija koja okuplja učene ljude, pa oni sednu i napišu zbirku propisa, pa se ti onda mašiš za tu knjigu kad se s nekim raspravljaš na internetu, pokažeš prstom i kažeš „Evo, dozvoljeno je samo ovo što ja tvrdim, a to što ti kažeš je apsolutno nedopustivo i dokazuje da si ti neobrazovani prostak, a ja sam super, jer ja koristim jezik na jedini dopušten način.“
Ali mi imamo pravopis. Ima mnogih knjiga pod tim naslovom, ali najveći autoritet ima ono debelo crveno ukoričeno izdanje Matice srpske. Svakih desetak godina izađe novo izdanje i ono se u nekim detaljima razlikuje od prethodnog. U prošlom izdanju je bilo pravilno onako, a u poslednjem izdanju je pravilno ovako. Između dva rata „neću“ se pisalo odvojeno. Ne ću. Stanovnici Amerike su se zvali Američani. Pa se onda to promenilo. Znate li kako se menja pravopis? Sednu lingvisti i raspravljaju. Mitar Pešikan tvrdi jedno, a Mato Pižurica drugo. Pa nađu kompromis. Ja ću tebi da priznam ovaj pridev, a ti meni da priznaš ovaj dublet.
Ilustracije radi, pre petnaestak godina bilo je lingvista koji su se zalagali da se oblik „sa mnom“ piše spojeno. Njihov argument bio je da reč „mnom“ ne postoji u srpskom jeziku. Kada se upotrebljava samostalno, uvek je u obliku „mnome“, a skraćena verzija postoji isključivo uz predloge „sa mnom“, „za mnom“, „preda mnom“… Većina lingvista nije prihvatila taj argument i „sa mnom“ je ostalo kao što je i bilo.
Poenta prethodno rečenog bila je da pravopisna pravila nisu nešto od prirode dato i nepromenjivo, već su podložna neprestanom menjanju. Hiljadama godina su jezici postojali bez akademija nauka i lingvista koji ih proučavaju i pišu pravopisna pravila. Menjali su se postepeno, tako da su se ljudi uvek sporazumevali bez većih problema, ali se tokom vekova tih malih promena nagomilalo toliko da to više nije isti jezik, a narodi koji su se raselili na razne strane vremenom su izgubili sposobnost da se razumeju, iako su njihovi preci govorili istim jezikom.
U ljudskoj je prirodi, međutim, da verujemo kako je posebno sve što je nama blisko. Zato ne volimo kada se ruše zgrade koje smo navikli da gledamo u detinjstvu, jer nova zgrada je možda lepša, ali nas za nju ne vežu uspomene. Ali, zapravo, svi mi osećamo nostalgiju za onim što je bilo kad smo bili mladi. Zato stari uvek gunđaju kad gledaju šta rade mladi, jer u njihovo vreme se nije tako radilo, i da su oni neka vlast, mladi bi morali da rade kako se oduvek radilo.
Tako je i sa jezikom – neki ljudi veruju da je trenutno stanje u srpskom jeziku posebno i da moraju da spreče da se nastavi sa promenama. Ali to je prepotentno stanovište. Našim potomcima za petsto godina naš današnji jezik biće jednako teško razumljiv kao nama „Slovo ljubve“.
No, kakve sve to ima veze sa naslovom?
Ja sam lingvista po obrazovanju. Iako sam rođen u južnoj Srbiji, na prostoru sa dva padeža, dvadeset sedam godina sam posvetio proučavanju srpskog književnog jezika i ne može da mi se desi da pobrkam akuzativ i lokativ. U govoru mi se omakne da promašim akcenat. Retko, ali desi se. U pisanju, od književne norme odstupim samo kad to uradim namerno, ili kad iz sebe oslobodim maternji dijalekat. Jer jedna od stvari koje nam je profesor Nedeljko Bogdanović rekao na uvodnom predavanjiu iz dijalektologije je da nijedan jezik i nijedan dijalekat nije bolji ili lošiji od drugog i da je jadan onaj koji veruje da su drugi ljudi manje vredni, jer su odrasli na prostoru gde se drugačije govori.
Kao lingvista, ja sebi uzimam pravo da razmišljam o jezičkim rešenjima i da se zalažem za ona koja smatram ispravnim, čak i ako ona trenutno nisu u skladu sa važećim pravopisom. Trenutno, kažem. Jer već smo utvrdili da se pravopis menja i da ono što se danas ne priznaje, može sutra postati dopuštena varijanta, a za dvadesetak godina i jedina prihvaćena.
Ja smatram da oblik kod kuće nema smisla. Možeš čekati nekog kod semafora. Ali kad kažemo kod kuće, mi zapravo želimo da kažemo u kući. U Beogradu postoji Kuća Đure Jakšića. Uporedite rečenice Čekam te kod Kuće Đure Jakšića i Čekam te u Kući Đure Jakšića. U prvoj rečenici sam na ulici, pored kuće. U drugoj rečenici sam unutra. Pravopis ima smisla onda kada pomaže u sporazumevanju. Ne može pitanje da se počne sa jer. Ima onih koji to ne znaju, ali većina zna. I većina se smeje onima koji ne znaju. Ali ako pitate većinu zašto ne može, većina će reći da se, prosto, tako ne kaže, te da je smešno ili glupo. Razlog zašto ne može je, međutim, zato što reč jer već znači nešto drugo. Ona je veznik kojim počinju uzročne rečenice. Zato kod kuće nema smisla, jer taj izraz već znači nešto drugo.
A kući? O tom možemo da polemišemo. Ja smatram da je to okamenjeni oblik dativa koji je dobio priloško značenje. Svakom lingvisti je ovaj stav jasan i može se sa njim slagati ili ne slagati. Ali ovaj tekst je namenjen čitaocima koji većinom nisu lingvisti, pa ću probati da objasnim pojam okamenjivanja oblika neke reči. Toga ima i u drugim jezicima. Navešću dva primera koji se, baš zgodno, tiču istog slučaja kao ovaj o kojem govorimo.
Svima nam je poznata engleska reč home. Kada Englez kaže I am home to ne znači da sebe smatra domom, iako bi bukvalni prevod to sugerisao. On kaže da se nalazi na mestu koje smatra domom. Nekada se moralo reći I am at home. Ali jezik zahteva ekonomičnost – ako neka reč može biti izostavljena, a da se značenje ne promeni, ona će biti izostavljena. Naročito u govornim situacijama, kada nam je bitno samo da prenesemo poruku, a ne opterećujemo se formom. Vremenom je reč home počela da se odnosi na bilo šta što označava sopstveni prostor. We play home, reći će sportista, podrazumevajući pod tim da utakmicu igraju na svom terenu. Ni o kakvom domu ili kući se tu ne govori.
Onda imamo primer iz hrvatskog, ali se on koristi i na jugu Srbije. Idem doma, reći će Hrvat i naš južnjak. Ostani doma. Evo me doma. Jasno je da je prvobitni oblik bio Evo me kod doma. Izbacivanjem predloga kod, međutim, nije se promenilo značenje rečenice, jer Evo me doma, ne znači ništa drugo. Vremenom je izraz doma počeo da se koristi i u konstrukcijama u kojima izvornom genitivu nema mesta. To je okamenjeni oblik – reč koja počinje da se koristi i na mestima gde prvobitno nije mogla u tom obliku.
Kod nas se okamenio dativ. Idem kući je prvobitno označavalo samo cilj kretanja. Kao u rečenici Idem lekaru. Dativ cilja se u našem jeziku sve manje koristi. Ali kući se okamenilo i proširilo se i na ostala značenja. Da se radi o okamenjenom obliku možemo da dokažemo i iz pomenutih južnjačkih dijalekata. Nekada je i na jugu bilo sedam padeža. Vremenom su se izgubili i ostala su samo dva – jedan jednak nominativu i jedan jednak akuzativu, koji je preuzeo funkcije svih ostalih. Dativa nema u južnjačkim dijalektima. Ali se oblik kući svugde javlja, jer je tu zaostao iz perioda kada ga je bilo. Nije to jedini okamenjeni oblik. Recimo, u zakletvi majke mi, imamo okamenjeni genitiv. To su mahom izrazi koji su se toliko često koristili, da su preživeli gubitak padeža.
I kući više ne označava samo kuću u kojoj živite. Označava svako mesto koje doživljavate kao svoje. Vraćate se iz inostranstva i čim pređete granicu pomislite Evo me kući.
Da zaključim – ja ću govoriti i pisati Ostani kući ne zato što ne znam da se to kosi sa pravopisom, nego zato što smatram da tu pravopis treba da se koriguje. A vama savetujem da ne ispravljate ljude po internetu i da im se ne podsmevate. Većini ljudi jezik nije profesija i ne razmišljaju previše o njemu. Ako želite da im skrenete pažnju, učinite to diskretno. Možda će uvažiti vašu sugestiju, možda neće – i to je u redu. Ali nemojte da ih ispravljate javno, jer činite da se oni osećaju neprijatno, a vi ostavljate utisak prepotentne osobe koja sebe postavlja iznad prosečnih ljudi. To je isto kao kad bi se profesionalni vozači podsmevali nama običnim vozačima. S tim što bi to imalo više smisla, jer nepropisnom vožnjom ugrožavamo sebe i druge, a nepropisnim pisanjem baš nikome ne škodimo. Znam, neki će sada reći da odstupanje od pravopisa kvari decu, pa će i ona početi da govore nepravilno. A ja kažem da je procenat ljudi koji vladaju pravopisnim pravilima uvek bio isti – samo je pojava interneta omogućila da se iskažu svi oni koji ne vladaju pravopisom. Ranije ste pisanu reč mogli da vidite samo u knjigama i štampi, a to su pisali pismeni ljudi i pregledavali lektori (jer i mnogi pisci ne drže ceo pravopis u glavi, pa je lektor uvek imao završnu reč). Danas, pak, internet omogućava da svako nešto piše i da svi to vide, pa nam se čini da narod nikad nije bio nepismeniji.
A da bi ovaj tekst dao i neki praktični doprinos, sada ćemo da nađemo izraz kojim ćemo da zamenimo rogobatnu konstrukciju iz naslova. Većina nas zna šta znači termin grammar nazi, ali je teško prevesti ga. Gramatički nacista zvuči smešno. Jezički puritanac zvuči lepše, ali ne pogađa smisao. Jer jezički puritanac može biti svako ko se zalaže za neko čišćenje jezika, bilo od nepravilnosti ili od stranih izraza. Ali grammar nazi je samo onaj koji ispravlja ljude na internetu i to čini nepozvan. Nema zgodnog prevoda. Zato predlažem da napravimo akronim. Recimo da bi dobar opis mogao biti pravopisni ispravljač na internetu (samozvani). Akronim bi, dakle, bio PINI(S).
Ne ispravljajte ljude na internetu, jer time sebe postavljate iznad njih, a to nije pristojno.
Ne budite PINI(S).
Autor teksta: Ivan Drajzl
