JEDNA STVARNOST ILI SVAKO IMA SVOJU?

Odlučna ekspresija, jak emotivni naboj, groteskne i prenaglašene forme jarkih kolorita su ono što karakteriše rad Valentine Broštean. Njen beskompromisni stil, često na granici bizarnog i groteske neretko je opisivan kao susret ekspresivnog surealizma i pop arta, savršeno opisujući njeno lično stanje uma i neukrotivi temperament. Svesna snage i potencijala čiji nosilac može biti boja a zatim i linija, Valentina im poklanja potpunu autonomiju i zadatak da iznesu subjektivni iskaz, najličniji doživljaj, naglo osvajajući prostor srčano i bez straha od njegove veličine. Taj ekspresivni emotivni doživljaj Valentina primenjuje u različitim oblastima, koristeći se tradicionalnim tehnikama isto koliko i digitalnim medijima. Klijenti kao sto su Armani Exchange, Washington Post, Corriere Della Sera, Bicycle USA, Kabinet Brewery i mnogi drugi sa kojima je sarađivala prepoznali su i vrednovali njen karakteristični vizuelni izraz.

Naša mlada umetnica rođena je 1983. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na Osnovnim Studijama Akademije Umetnosti Univerziteta u Novom Sadu a odmah zatim nastavila školovanje na Master studijama iste Akademije, uža stručna oblast – ilustracija, na kojoj je do kraja 2011. godine bila zaposlena kao asistent /stručno lice, na katedri za grafičke komunikacije. Krajem 2011. godine seli se za Torino, gde živi i stvara. Posvećena je različitim projektima iz oblasti vizuelne umetnosti koji podrazumevaju rad u oblasti savremene ilustracije i dizajna. Takođe se bavi i slikarstvom i crtežom, prepoznatim na internacionalnom nivou. Izlagala je na velikom broju izložbi kao što su samostalne izložbe u Rimu, Torinu, Zagrebu, Majamiju i Filadelfiji kao i nebrojeno mnogo grupnih izložbi u celom svetu. Valentina je dobitnica više nagrada iz oblasti vizuelne umetnosti među kojima je i Zlatna Plaketa, na međunarodnom bijenalu ilustracije Zlatno Pero Beograda 2009. godine.

Šta mislite, zašto velike umetnike i stvaraoce poput Vas prvo primeti i prigrli svetska scena a tek onda dolaze priznanja iz matične zemlje? Da li Srbija ne prepoznaje sopstvene kulturne vrednosti ili su umetnici koji ih stvaraju prerasli domaću marginalizovanu scenu koja obiluje potražnjom mahom za komercijalnom a ne kvalitetnom umetnošću? 

Morala bih da se nasmejem i zahvalim vam se na ovoj opasci „veliki umetnik“ – ozbiljne i teške reči. Lepo zvuče naravno, ali ne znam da li  bih se ikako usudila da sagledam sebe na taj način. Poslednji put sam takvu posmisao imala za vreme studija, ali tada je moj svet bio mnogo skučeniji, iako toga, naravno, nisam bila svesna! Onog momenta kada sam napustila našu zemlju, što je bilo pre nekih desetak godina (inspirisana nekim sasvim privatnim pobudama zaljubljene mlade osobe) tada sam nekako i izgubila ego i narcisoidnost koji su me kao studenta pratili, nestala je ta provincijalna ideja o sebi kao strašno bitnoj, velikoj, nadmenoj. Onog momenta kada sam se našla u okeanu života koji je bio toliko širi i veći od onog koji sam poznavala i u kome sam morala po instinktu da naučim da plivam da bih preživela, shvatila sam da ta ideja o veličini i toj nekoj umišljenoj samobitnosti nije uopšte relevantna. Biće uvek onih većih i onih manjih, drugačijih ili sličnih mi – sfera umetnosti je kao neka čudesna mračna šuma i u njoj opstaju raznolike zverke, trebalo bi da svi budemo deo nekog kolektivnog dobra, većeg od nas samih lično! To, naravno, apsolutno ne znači da svoju umetnost ne smatram vrednom – naprotiv, smatram je najvrednijim darom i „oruđem“ koje kao čovek posedujem.

Na razvijenijim trzištima koja imaju viši stepen vizuelne pismenosti, a takođe i mnogo više novca za ulaganje u vizuelnu kulturu, svakako je i stepen razvijenosti umetničke scene na mnogo značajnijim nivoima nego što je to u Srbiji.  Čini mi se da je kod Srbije problem političko-ekonomski, prosto način na koji je strukturirana država, sam sistem i takozvano trzište ne ostavlja dovoljno velik prostor za reagovanje u kulturnim okvirima, te je umetnicima otežano delovanje i sigurno je put zdravog razvitka usporen. Zato su za vreme studija mnogi inspirisani i puni sebe, prepuni sjaja i ideja o veličini, ali se ugase vrlo brzo po završetku tih istih studija, jer životne okolnosti kreativcima nisu nikako naklonjenje, te mnogi klonu suočeni sa životom, odrastanjem i relanošću. Iza svake kvalitetnte umetnosti stoji veliki praktični rad, disiplina, posvećenost  a svakako i duhovni rad – rad na sebi – sve to ide uz beskrajnu vojničku istrajnost, ljubav prema profesiji a zatim i onaj prirodni dar ili takozvani talenat. S druge strane – što bi narodski rekli „mala bara, puno krokodila“ – u Srbiji je oduvek bio problem nepotizam, nedostatak zdravih kriterijuma uz udruživanje u raznorazne zatvorene grupice, što dovodi do aposlutno nezdrave atmosfere, a medijski prostor je uveliko posvećen ljudma koji ga  apsolutno ne zavređuju. Teritorija je mala, a ima dosta ljudi koji se laktaju za neku vrstu vidljivosti, nema solidarnosti, neretko umesto da deluju zajedničkim snagama dešava se da ipak jedni drugima „podmeću noge“.  Ja sam već odavno odsutna sa naše scene iako bi mi bilo vrlo drago da se uključim s određenim projektima. Sa druge strane ja sam u Italiji vec skoro celu deceniju i ljudi me ne poznaju lično kod nas, što mnogo puta otežava kontakte i realizaciju potencijalnih projekata. Mislim da je moj stil veoma teško ukalupiti u neke mejnstrim kanone, a taj neki vizibilitet i prilike da radim na svetskim projektima moram reći da dugujem isključivo internetu i svojoj onlajn prisutnosti, agentima koji su moj rad prepoznali i koji me reprezentuju, nikako određenoj teritoriji ili instituciji, ni Srbiji ni Italiji gde trenutno živim.

Vaša dela su vrlo specifična, unikatna. Šta Vas inspiriše na ovako bogat vizuelni izražaj? Kako izgleda Vaš unutrašnji svet koji kroz Vaša dela nalazi put do ljubitelja umetnosti?

Smatram da je težnja ka ličnom izrazu duboko neophodna. U mom slučaju ne radi se o izboru, radi se o moranju, ozbiljnoj unutrašnjoj potrebi da se ostane sebi dosledan i da se stvori jedan autentičan vizuelni jezik. To je proces koji se razvija još od vremena studija pa sve do danas u različitim profesionalnim sferema.  Živimo u vremenu u kojem smo toliko preplavljeni svakolikim vizuelnim sadržajem, te je vrlo teško istrajati i izdvojiti se, ostaviti svoj trag prepoznatljivim ličnim pečatom. Taj originalni autorski izraz vidim kao jedan dugotrajni proces koji je u konstantnoj evoluciji i transformaciji. Moj rad se konstatntno preoblikuje,  to je jedan sasvim organski proces. Modeluje ga vreme, iskustvo, sam proces istraživanja i rada,  sadržaj koji u sebe unosim, a koji se kasnije reflektuje u mom umetničkom stvaralaštvu. Originalnost mog izraza izjednačujem sa svojim životom, sa iskustvima, sa muzikom koju slušam, sa knjigama koje čitam, sa ljudima s kojima sam u interakciji i sa mestima na koje putujem, generalno sa svim stimulansima koje percepiram a koji su zapravo pogon te čudnesne kreativne mašinerije. Moja umetnost sam JA i koliko god budem uspela da ja, kao čovek i jedinka, budem autentična, toliko ću autentičnije i orginalnije umeti da se vizuelno izrazim. Ne znam odakle tačno dolazi taj unutrašnji impuls, potreba za stvaranjem i izražavanjem kroz sliku. Sa tom potrebom sam se rodila, prati me još od najranijih dana i nadam se da me neće nikad napustiti. Ne pravim razliku između personalnih projekata, bio to crtež ili slikarstvo, i onih koji su rađeni za različite klijente, gde takođe svaki put kad je to moguće želim i pretendujem da utkam sebe i svoju autentičnost .

Ko je Valentina kada zaključa vrata svog ateljea i kutka u kom stvara? Ko ste Vi kada umetnik u Vama odmara? Šta volite, čemu se radujete? Šta je Vaš duhovni i životni pokretač?

Teško je dati egzaktan odgovor na ovo pitanje, ja sam mnogo toga, na granici bipolarnog, intorvert i ekstorvert istovremeno. Moja duša i moja ličnost najjasnije se mogu isčitati upravo iz umetnosti koju stvaram a „Uređeni haos“ bi verovatno bilo najadekvatniji opis (smeh). Definiše me u velikoj meri konstantna potreba za ekspresijom, potreba da eksterniram sopstvene misli i osećanja – to je moj beleg! Čini mi se da mogu uporediti svoja osećanja i karakter sa rolerkosterom koji putuje velikom brzinom, prelazeći od najviših do najnižih amplituda u vrlo kratkom vremenskom periodu! Ukoliko bih se poredila sa nekim gradom to bi verovatno bio Njujork, sklop najrazličitijih mogućih čudesa koja obitavaju u okviru jedne teritorije: snovi, ideje, potencijal, brzina, traganje, mnogo entuzijazma, kreativnosti i produktivnosti, lepo i ružno, vrh i dno, usponi i padovi – ekstremi! Divlji haos koji pretenduje da sam sebe uredi, ili da funkiconiše u tom prelepom spoju suprotnosti. Takva je često moja umetnost a takav je i eksplozivni kolorit moje duše, uvek prisutan i na mojim radovima. Životni pokretač je za mene moja lična osetljivost i emotivnost zapravo, percipiram i osećam pojačano sve i dobro i loše – relacije sa ljudima, realnost koja me okružuje i situacije u kojima se nalazim, pokreće me lepota, ali i ružnoća u svakom smislu. S obzirom na to da sam vrlo senzitivna na sve stimulanse oko sebe, da bih ih procesuirala koristim likovnu umetnost kao medij koji mi pomaže da ono što osećam, mislim i vidim kontekstualizujem i uobličim, takoreći „svarim“ i izbacim napolje – tako nastaju moja dela! U momentima u kojima umetnik stvaralac u meni spava ja sam osoba koja  jednostavno voli život! Volim svog psa Pandu, volim nas čudesni „parco Valentino“ gde veoma često boravimo i čistimo se od betonske realnosti, volim italijanska vina i naravno klopu – apsolutno očekivano. Boem u meni voli da tumara noćima i otkriva stalno nova mesta i ljude, tražeći neke samo meni znane „znakove pored puta“ – tako valjda stigoh i u Italiju gde me dovela ljubavna priča koju sam sledila (smeh). Uvek sanjarim i projektujem nova putovanja, gradove i daleke predele, zamišljam svet i kulture koje ću otrkiti u njima (doduše sada je sve to na pauzi, kao i za ostatk sveta)… i naravno, podrazumeva se, volim umetnost iznad svega, u svim njenim formama!

Da li ima razlike između italijanske i srpske publike?

Ja ne pravim i ne primećujem razliku u tom nekom nacionalnom smislu, mentaliteti su čak donekle veoma slični a moram reći da je danas ono što se najviše primećuje da se kanoni ponašanja i stilovi zapravo vrlo malo razlikuju bilo gde, jer živimo u jednom globalnom selu, tako da je čak i umetnička publika kako u Srbiji  tako i u Italiji nakako vrlo slično koncipirana. Vrlo slično se ponašaju i konzumiraju sadržaj, postoji veliko poklapanje što se tiče ukusa i tendencija koje se prate, čak ta pubilika često i vizuelno liči, postoji taj neki stil, urbani mit kako bi otprilike umetnik trebalo da izgleda. Ono što mogu primetiti kao razliku je direktnost naših ljudi, kritike su možda oštrije a spreminiji su i da diskutuju, za razliku od Italijana koji su malo suzdržaniji i upeglaniji. Mene više zanimaju detalji, te primećujem neke individualne razlike, volim da posmatram ljude kao zasebne ličnosti (gomila mi je uvek bila strana) i uvek mi u grupi ljudi zapadnu za oko pojedinci, oni su ti na koje zapravo treba obratiti pažnju.

Neki od Vaših klijenata su Armani Exchange, Corriere Della Sera, Washington Post, Bicycle USA i mnogi drugi. Kako teče tok saradnje od prve komunikacije do konačne saradnje?

Sa svim ovim klijentima saradnja se odvijala mahom onlajn, od provog kontakta do finalne reazliacije. U nekim slučajevima poslovi su mi došli preko agencija za ilustratore koje me reprezentuju, jedna u USA druga u UK, a što se tiče saradnja sa Armani Exchange posrednik je zapravo bila treća agencija sa kojom nisam ni pre ni posle tog projekta sarađivala. Za Corriere sam radila preko američke agencije koje ima svoje agente u Italiji i koji su bili posrednici (zanimljivost – da se ja recimo lično obratim istim novinama nema šanse da bih dobila posao, što ne zavisi ni od kvaliteta mog rada niti od moje profesionalnosti, prosto dinamike trzišta su takve kakve jesu i često se nailazi na najapsurdnije situacije).  Što se samog rada tiče, uglavnom se proces uvek svede na razmenu mejlova u kojima se determiniše brief, zahtevi, ideje i koncepti koji se od mene kao umetnika traže, potpiše se ugovor koji štiti obe strane i onda se kreće u posao. Ja radim prvo istraživanje, skupljam materijal, zatim kreiram skice i predloge koje šaljem agentima ili referentnoj osobi sa strane klijenta, razvijam kreativnu priču do finalne reazlizacije. Ukoliko postoji potreba  čujemo se i preko Skajpa ili telefonski da bismo uskladili ili prodiskutovali detalje. Vrlo je jednostavno zapravo, a uglavnom klijenti koje traže moj rad žele od mene nešto stilski slično onome što su već videli u mom portfoliju, tako u startu ja uspevam da razumem njihove potrebe i nije mi se još uvek desilo da klijent odustane ili kompletno promeni brief. Iako može delovati drugačije, život umetnika ilustratora je prilično usamljenički i sveden na svojevrsnu izolaciju, cela magija se dešava 90% u četiri zida. Iako radim kao freelance vrlo sam disciplinovana i posvećena radu,  tako da nema neke razlike da li stvaram sama u svom studiju naspram rada u bilo kojoj od agencija, možda je samo moja lična odgovornost veća jer nemam tim ljudi iza sebe i 100% sam sama odgovorna za sve što stvorim.   

Šta mislite o srpskoj umetničkoj sceni?

Nisma sigurna kakva je generalno scena i šta se tačno pod scenom podrazumeva – živimo u difuznom vremena u kojem su se stilovi, mediji i tendnecije nekako zaista izmešali. Meni se čini da ima veoma mnogo kreativnosti i vitalnosti na toj našoj sceni i pored realno teških uslova. Ponekad primetim da ima ljudi koji misle da je zaista u tom nekom, kojem-god, inostranstvu sve samo po sebi bolje i idelanije, samo zato što nije Srbija – što je naravno iluzija. Ono što mi se dopada kod nas još uvek je svakako doza sirovosti i težine koja mi je i samoj vrlo svojstvena,  ta neka brutalna iskrenost sa dozom mraka, imamo direktniju umetnost  koja izaziva emocije, dok se na svetskoj sceni ta iskrenost neretko gubi u moru umetnosti koja je čisto konceptualno-teorijska ili pak estetsko-dekorativna, a često je upravo paravan za pranje novca. Ozbiljni klijenti su na velikim sajmovima umetnosti prečesto savetovani u šta tačno da ulažu bez ikakvog personalnog odnosa i osećaja prema umetnosti koju kupuju i velike pare se vrte u tačno definisanim sferama takozvane elitne umetnosti, a da se zapravo radi o biznisu kao takvom, nikako o umetnosti samoj po sebi. Mada, realno, umetnost sama po sebi bez biznis podrške i tržišta ne opstaje u današnjem svetu, a možda nikad i nije. Želim da verujem da će srpska scena naći načina da se i dalje razvija i opstaje te da će se u nekom smislu i transformisati i priključiti jos više nekim svetskim tokovima. Sve je vrlo povezano sa političkom i ekonomskom situacijom, trenutno svedočimo jednoj situaciji bez presedana koja će ko zna na koje sve načine oblikovati  živote ljudi pa i samih umetnika, u Srbiji a i širom planete. Ostaje da se vidi.

Da li biste ikada stvarali kompromisno, samo da biste udovoljili zahtevu i ukusu klijenata, ili ne pristajete na odricanje od prepoznatljivog identiteta?

Ne postoji život bez kompromisa, pa tako ni stvaralački proces. Mislim da su pametni i opravdani kompromisi neophodni, a iz njih se takođe uči. Od kada krenemo da se školujemo, kao vrlo mladi, ulazimo, hteli mi to ili ne, u jedan sistem koji od nas  traži da poštujemo kompromise određene vrste. Međutim pitanje je o kakvim tačno kompormisima govorimo. Spremna sam uvek da uzmem u obzir mišljenje klijenta, ili pak kolega, da sagledam i analiziram kiritku. Volim da u toku rada eksperimentišem, poštujem razmenu ideja koja može dovesti i do različitih promena u toku kretivnog procesa. Uprvo zasto postoji i ta neka komercijalnija strana u mom radu koja se razlikuje od one lične, može se osetiti razlika u atmosferi i koncpetu u projektima koje radim za sebe i onima koje radim za klijenta i sa klijentom. Ono na šta nisam spremna je da izvrgnem svoj rad ruglu, transformišem ga i unakazim, snižavajuci  kriterijume samo zarad novca i zarade. Srećom nisam imala često takve situacije, jer radim kao samostalni umetnik i ljudi koji žele da sarađuju sa mnom javljaju se unapred znajući šta mogu da očekuju. Dok sam kao mlada radila u reklamnim agencijama dešavalo mi se da moram da uradim sve i svašta, što se apsolutno kosilo sa svim mojim estetskim standardima, ali te su se epizode davno završile.  Nisam neko ko robuje maniru i ponavlja se, ušuškana u formulu koja prolazi. Smatram takav uljuljkani sistem fundamentalno pogrešnim. Umetnik može da se razvija samo pomerajući sopstvene granice i eksperimentišući, što ne znači izgubiti sebe i svoju prepoznatljivost nego iznova i iznova pronalaziti sebe kroz to umetničko istraživanje. Nepoznate teritorije i zadaci me uzbuđuju, a izazov me stimuliše! Mislim da moj stil i lični pečat uvek progovaraju iz mojih radova, a zapravo najviše volim kada imam prostora da eksperimentišem i kada  dobijem dovoljno slobode i poverenja od klijenta pa mogu bez zadrške da apliciram svoje koncepte, koje su vrlo često totalni opozit mejnstrimu. Najviše cenim rad sa klijentima koji su hrabri i odvažni te streme ka pomeranju utemeljenih standarda, to na mene deluje veoma stimulativno i inspirativno, i u takvim okolnostima dajem najbolje rezultate.  

Koliko je fakultet definisao Vaš pravac i da li ga je uopšte definisao? Da li umetnik postaje veliki stalnim obrazovanjem i nadogradnjom svojih dela ili je talenat presudan?

Ne verujem u to da postoji jedno univerzalno pravilo, razlikuje se od stvaraoca do stvaraoca. Ja sam studirala na Novosadskoj akademjiji umetnosti, na smeru Grafički dizajn, a zatim na master studijama ilustraciju. Iako su crtež i slikarstvo bili moja nemerljivo veća strast i interesovanje u tom mladom dobu, odabrala sam da studiram dizajn, jer sam smatrala da tako valjda nikad neću ostati gladna i bez posla, a svakako sam nastavila da se samostalno bavim i crtežom i slikom svih ovih godina, a da ne moram da trpim da mi neko „puni glavu“ kako ja to moram da slikam. Postojala je ta praksa davnih dana da studenti završe kao blede kopije svojih profesora, pogotovu na odseku za slikarstvo. Nisam sigurna da li i danas tako funkcioniše. Mislim da je fakultet meni lično bio veoma bitan za neke moje baze, imala sam par divnih profesora koji su zaista otvorili ceo jedan univerzum za mene koji sam vrlo voljno i slobodno istraživala. Posle fakulteta sam radila kao asistent tri godine na toj istoj akademiji, na Departmanu za grafički dizajn, ali onog momenta kada sam sve napustila i otišla u inostranstvo bila sam ostavljena sama sebi i tu je stil počeo da podleže različitim uticajima. Pre dolaska u Italiju boravila sam u jednom kraćem periodu u Americi i tada su radovi nekako dobili komercijalniju notu. Danas osećam da se vraćam ponovo akademskom pristupu i sirovijoj ekspresiji, mojim dubokim korenima i bazama koje u nekom svom individualnom maniru mešam sa ilustracijom i dizajnom. U mom radu se dogodila jedna organska fuzija fine arta, ilustracije i dizajna. Ne postoje tačno vidljive i definisane granice između te tri oblasti, kao što recimo u mojoj glavi ne postoje u ovom momentu tačne granice između jezika koje govorim – srpskog, mog maternjeg jezika, engleskog, koji najviše koristim za posao i italijanskog koji je jezik koji najviše koristim u svojoj svakodnevici. Rad, istraživanje i nadogradnja neophodni su u svakoj profesiji pa tako i kod umetnika, iako je to jedan vrlo apstraktan i ne-egzaktan proces. Sigurno da je ta neka prirodna predispozicija koju nazivamo talentom pomaže da ostanemo fokusirani na svom putu, naći balans između talenta i racija koji će taj talenat voditi i razvijati je zapravo životna misija.

Ko su Vaši uzori?

Nemam konkretne uzore ali imam jedan poduži niz ljudi čiji rad i misao izuzetno cenim. Izdvoijla bih Leonarda Koena, Dejvida Bouvija, Peti Smit. Od vizulenih umetnika Bejkon, Šile, Boš, Luis Buržoa, Matis, svakako naši Dado Đurić i Ljuba Popović , zatim su tu od mlađih aktuelnih umetnika Džejms Džin, Džo Soren i ilustratori kao što su Dejv Mek Kin, Rebeka Dautremer, Ana Huan… Pratim takođe celu jednu garnituru baš mladih ilustratora koji su mi vrlo zanimljivi i čiji rad me stimuliše. Izdvajam PetrU Erikson, Olimpiju Zanjoli, Egle Zvirblite, Kamilu Fasini, Davora Gromilovića… A moram da pomenem i neke drage bivše kolege kao što su Ivica Stevanović, Dragan Bibin, Vesna Pešić, Vladimir Lalić…

Zvuk mora i prirode ili dobra muzika?

I jedno i drugo, najidealnije u kombinaciji (smeh).

Šta bi bio Vaš savet za mlade umetnike koji još uvek nisu otvorili velika vrata svetske scene?

Najbolji savet koji bih mogla ikome dati je da budu koliko je moguće manijakalno vredni, radni, tvrdoglavo dosledni sebi i da znaju svoje prioritete. Manijakalna posvećenost (koja, naravno, mora biti spontana a ne iznuđena) je vrlo bitna komponenta. U današnje vreme, takođe, treba imati menadžerske veštine, koristiti socijalne medije i publikovati što češće i na što vise platofrmi ono što stvarate na jedan organizovan i koncizan način. To je neizostavan deo (i umetničke) realnosti u kojoj živimo. Vidljivost je bitna (a ne mora biti uopšte bazirana na lajkovima, kao ni sam kvalitet rada) ali što vise tih „prozora“ u svet  otvorite veće su šanse da će neko videti vaš rad i, ukoliko vredi, pre ili kasnije dobićete priliku da napredujete. Btii otvoren, socijalan i komunikativan i u realnom životu, mimo carstva interneta, svakako je vrlo bitan kvalitet koji pomaže u sferi umetnosti, uostalom kao i u bilo kojoj drugoj profesiji.

Ukoliko Vas zamolimo da javno isprovocirate nekog od kolega ili javnih ličnosti (šala, zamerka, opažanje, sarkazam ili samo prijateljsko prozivanje) ko bi to bio i šta biste mu rekli?

Pitala bih kolegu Vladimira Lalića zašto su mu svi crteži tako mračni i apokaliptični i da li planira da se pozabavi nekim vedrijim temama skorije? Takođe da li će nestanak velikana kao što je V. Veličković uticati na promenu njegovog stila? Šalu na stranu, izuzetno cenim rad i estetiku mladog gospodina baš takvu kakva jeste, zato ga i pominjem.

Takođe bih volela da priupitam  Marka Tomaša da li bio bio voljan da mi da savet i kritiku teksta koji je bio baza za moj master projekat „Zašto bubamare jedu ljude?“ za koji sam davne 2009. godine dobila zlatnu plaketu na Zlatnom peru Beograda (međunarodnom bijenalu ilustracije). U pitanju je, po mom mišljenu, moj i do dan danas najznačajniji projekat!


One comment on “JEDNA STVARNOST ILI SVAKO IMA SVOJU?

Leave a Reply

%d bloggers like this: