Zanimljiva priča o tome kako je oslanjanje na integritet jednog naučnika i bespogovorno verovanje u sadržaj njegovog kvazi-naučnog članka prepunog stranih izraza i termina, uticalo na to da se obmane celokupna svetska akademska javnost!
Pre nekoliko godina – Džejms Lindsej, Helena Plukrouz i Peter Bogozian – napisali su dvadeset lažnih naučnih radova, koristeći moderan žargon da bi argumentovali besmislene, neistinite zaključke i pokušali da ih svrstaju u visoko kotirane žurnale u poljima rodnih studija, kvir kritičkih teorija i studijama o mastima. Njihova stopa uspeha bila je izuzetna: Do trenutka kada su javno izveli socio-intelektualni eksperiment, sedam njihovih članaka je prihvaćeno za objavljivanje u naizgled vrlo ozbiljnim časopisima sa recenzijom. Još sedam ih je prošlo kroz različite faze postupka pregleda. Samo šest je odbijeno.
No, hajde da krenemo ispočetka. Za one koji nisu upućeni u ovu vrstu velikih intelektualnih prevara, slične namerne manipulacije akademskog sveta su se dešavale i ranije.
Krajem 1990-ih, Alan Sokal, profesor fizike na njujorškom univerzitetu, započeo je sa pisanjem, ispostaviće se kasnije, zloglasnog naučnog članka, iznoseći neka svoja osnovna uverenja: da postoji spoljni svet čija su svojstva nezavisna od bilo kojeg pojedinog ljudskog bića i od čovečanstva u celini; da su ta svojstva kodirana u „večitim“ fizičkim zakonima; i da ljudska bića mogu steći pouzdano, iako nesavršeno i probno, znanje o ovim zakonima koristeći se „objektivnim“ procedurama i epistemološkim striktima propisanim (tzv.) naučnom metodom.
Sokal je nastavio da „opovrgava“ svoj kredo u modernom žargonu. „Feminističke i poststrukturalističke kritike demistificirale su suštinski sadržaj glavne zapadne naučne prakse otkrivajući ideologiju dominacije skrivene iza fasade ,objektivnosti’„, rekao je. „Sve više postaje očigledno da je ,fizička’ stvarnost, ništa manje nego socijalna ,stvarnost’, sa dna društvenog i jezičkog konstrukta.“
Iznenađujuće je lako dobiti lažni rad objavljen u akademskom časopisu.
Zatim je Sokal poslao ovaj besmisleni članak prepun stranih reči i izraza akademskom časopisu Social text, koji je u to vreme bio između ostalog i vodeća platforma intelektualnog foruma za poznate učenjake, uključujući Edvarda Vadi Saida, Oskara Nekta, Nensi Freizer, Ejten Balibar i Džekisa Rasjera Članak je objavljen bez ijednog pitanja i sumnje u njegovu stručnost i tačnost. Doduše, njegov artikal jeste bio stručan i to u virtuoznoj sposobnosti da kroz svoj autoritet, zvanje priznatog akademskog građanina i namerno pretenciozni vokabular, prevari intelektualnu elitu toga doba.
U očima njegovih pristalica činilo se da ono što je postalo poznato pod nazivom Sokalova podvala dokazuje najodlučnije tvrdnje protiv kojih su se kritičari postmodernizma dugo suprotstavljali. Naime, dokazalo se da je postmoderni diskurs toliko besmislen, da su tvrdili da ni „stručnjaci“ ne mogu razlikovati ljude koji iznose iskrene, naučno potvrđene tvrdnje od onih koje su sačinjene od gluposti upakovanih u bogat vokabular i naučne termine.
U mesecima nakon što je Sokal publikovan u javnost, časopis koji je objavio njegov artikal je bio mnogo ismevan. Ali njegov uticaj – i uticaj šireg „dekonstruktivističkog“ načina ispitivanja i preispitivanja intelektualne elite koji je propagirao – nastavio je da raste. Zapravo, mnoga akademska odeljenja koja se posvećuju proučavanju određenih etničkih, religijskih i seksualnih grupa duboko su bila pod uticajem nekih osnovnih verovanja ovog časopisa uključujući radikalnu subjektivnost znanja.
Zato su Lindsej, Plukros i Bogozian nameravali da ponove originalnu prevaru, samo u mnogo većem obimu, ismevajući svetsku akademsku javnost.
Generalno govoreći, časopisi koji su naseli na laž i objavili Sokalovu prevaru novije generacije, zapravo su objavili tekstove uglednih učenjaka sa poštovanih koledža, što ni na koji način zbog kredibiliteta autora teksta nisu dovodili u sumnju. Na primer časopis Gender, Place and Culture, koji je naseo na jednu od podvala, u poslednjim mesecima je objavljivao isključivo radove profesora sa UCLA, Tempa, Pen Stejta, Triniti Dablin Koledža, Univerziteta u Mančesteru i berlinskog Univerziteta Humbolt kao i naučne radove sa mnogih drugih veoma priznatih koledža.
Potpuni izostanak smisla u radovima koje su autori napisali čini ovu činjenicu još šokantnijom. Jedan njihov rad zvuči kao neposredno ponavljanje već ispisanih lucidnih reči i termina Sokalove podvale. Jedan od tekstova kaže: Odbacujući „zapadnu astronomiju“ kao seksističku i imperijalističku, namera je fizičkim odeljenjima da proučavaju feminističku astrologiju – ili treniraju interpretativni ples – umesto toga: Druga sredstva koja su superiornija od prirodnih nauka postoje za dobijanje alternativnih saznanja o zvezdama i obogaćivanju astronomije, uključujući etnografiju i druge društveno-naučne metodologije, pažljivo ispitivanje preseka postojećih astrologija iz celog sveta, ugradnju mitoloških narativa i modernu feminističku analizu istih, feministički interpretativni ples (posebno u pogledu kretanja zvezda i njihovog astrološkog značenja), i direktna primena feminističkih i postkolonijalnih diskursa koji se tiču alternativnih znanja i kulturnih narativa.
Rad koji je objavljen u Gender, Place and Culture deluje sasvim glupo i besmisleno. „Ljudska reakcija na kulturu silovanja i performativnost kvir zajednice u urbanim parkovima pasa u Portlandu, Oregon“ tvrdi da se zasniva na terenskim posmatranjima kulture silovanja pasmina u ime opstanka rase, u parku pasa u Portlandu. „Da li psi trpe ugnjetavanje na osnovu (percipiranog) pola?“ postavllja se pitanje u navedenom tekstu.
Još jedan tekst ima prilično zlobnu nijansu. U članku „Utrljavanje jednog izlaza: definisanje metaseksualnog nasilja objektivizacije bezkonsenzualnom masturbacijom“, fiktivni autor tvrdi da su muškarci koji masturbiraju dok misle na ženu bez njenog pristanka počinioci seksualnog nasilja:
Izvlačeći se na empirijska istraživanja psiholoških posledica objektivizacije, posebno depersonalizacijom, i istražujući neregularne tokove teorijske literature o nefizičkim oblicima seksualnog nasilja, ovaj članak nastoji locirati nekonsenzualno muško autoerotsko maštanje o ženama kao obliku metaseksualnog nasilja koje depersonalizuje ženski pol, te, ozleđujući žensko biće na afektivnom nivou, doprinosi posledičnim štetama objektivizacije i kulture silovanja, te može prilagoditi svoj identitet u svrhu muškog seksualnog zadovoljenja.
Sokalova podvala nije otkrila samo šokantno niske standarde časopisa koji objavljuju tekstove i naučne radove o ovakvoj vrsti problema, već takođe pokazuje koliko su mnogi od njih spremni da licenciraju diskriminaciju ako im ona služi da bi išli ka progresivnim ciljevima. Ova tendencija postaje najizraženija u članku koji zagovara ekstremne mere za otklanjanje „privilegija“ belih studenata. Podstičući profesore na fakultetima da preduzmu oblike „iskustvenih reparacija“, članak predlaže da kažete privilegovanim studentima da ćute ili ih čak vežete za pod u lancima. Ako učenici protestuju, nastavnicima se kaže: vodite računa o tome da ne potvrdite privilegiju, saosećate sa njom ili je ojačate i vršite preispitivanje potreba privilegovanih grupa na štetu marginalizovanih. Reakcionarni verbalni protesti onih koji se suprotstavljaju progresivnoj gomili su verbalno ponašanje i odbrambeni mehanizmi koji maskiraju krhkost svojstvenu onima koji su privilegovani.
Kao i sve drugo u tim depresivnim trenucima nacije, Sokalova prevara se koristila kao municija u velikom američkom ratu za kulturu. Mnogi konzervativci koji su duboko neprijateljski raspoloženi prema nauci o klimatskim promenama i koji su ispustili iz vida studije koje svedoče o dubokim nepravdama u našem društvu, koriste Sokolovu prevaru da bi diskreditovali sve akademike kao pristrasne ratnike za kulturu. Federalist, desničarska stranica za vesti, otišla je toliko daleko da je proširila očiglednu ideološku pristranost u nekoliko časopisa u jednom određenom kutku akademije na većinu profesora, mejnstrim medija i demokrata u Senatskom odboru za pravosuđe.
Ovi napadi su empirijski netačni i intelektualno nepošteni. Postoji mnogo akademskih polja koja apsolutno nemaju strpljenja za gluposti. Iako su prevaranti uspeli da stave članke u neke od najuticajnijih akademskih časopisa u kategorijama koje su usmerene na bavljenje pitanjima rase, pola i identiteta, oni nisu prodrli u vodeće časopise tradicionalnijih disciplina. Kao što su brojni akademici istakli na Tviteru, na primer, svi radovi predati u časopisima o sociologiji su odbijeni. Za sada je malo verovatno da bi u sličnim časopisima bili objavljeni.
Na isti način, mnogi levičari su spremni da se uhvate za slamke da bi odbranili časopise i polja istraživanja koja smatraju moralno ispravnim. Neki su odbacili Sokalovu prevaru ističući da su se mnoge discipline, od ekonomije do psihologije, u poslednjim godinama takođe suočile sa krizama poverenja. Drugi su jednostavno naveli konzervativnu instrumentalizaciju Sokalove podvale kao razlog da ga treba ignorisati. „Akademici“, napisala je Alison Pips na Tviteru, „molim vas, držite se kolega u Rodnim studijama / Kritičkim istraživanjima rase i drugim oblastima na koje se odnosi ovaj članak koji je poslužio kao udica. Ovo je koordinirani napad s desne strane.”
I to je intelektualno nepošteno. Kao prvo, Lindsej, Plukrouz i Bogozian sebe opisuju kao liberale. Kao drugo, besmisleno je insistirati na tome da stipendija za gluposti nije bitna zato što ne volite motive ljudi koji su je izložili ili zato što neki drugi oblici stipendiranih članaka takođe mogu sadržati gluposti. Ako se određena područja studija ne mogu pouzdano razlikovati između stipendije za akademske članke i stipendije za kvazi akademske članke, postaju duboko sumnjiva. A ako su toliko uloženi u prevazilaženje nepravde da su spremni da prihvate okrutnost borbenog ranga sve dok je to predstavljeno u pravoj vrsti progresivnog žargona, pogoršavaju probleme sa kojima se žele pozabaviti.
Tada bi bilo previše jednostavno izvući pogrešne zaključke iz Sokalove prevare. Pouka nije ni da se ne treba verovati svim poljima akademske zajednice niti da je proučavanje rase, pola ili seksualnosti nevažno. Kao što ističu Lindsej, Pluckrouz i Bogazian, njihov bi eksperiment bio mnogo manje zabrinjavajući, ako ove oblasti proučavanja ne bi imale tako veliku važnost.
Ali ako želimo ozbiljno ukloniti diskriminaciju, rasizam i seksizam, ne možemo zanemariti neugodnu istinu koju su ovi naučnici otkrili: Neki akademski carevi – oni koji navodno imaju najviše toga da kažu o ovim ključnim temama – nemaju odeću. Car je go!
