Vođeni mišlju da želimo da čujemo drugačije, pre svega hrabrije ljude koji nisu taoci kaprica tuđih mišljenja i koji su čvrsti odraz postulata da što više imamo u sebi, manje tražimo od drugih, redakcija Art provocatora je razgovarala sa Branislavom Jankovićem, nekadašnjim novinarem, a danas piscem čija dela ulaze u srednjoškolske lektire širom Srbije. Koliko je to važno i zašto novi naraštaji trebaju čitati dela onih koji su indeferentni naspram društvenih konvencija, ali i te kako odlučni u svojim stavovima u borbi protiv licemerja današnje obrazovne i kulturne scene Srbije, ispričaće nam Branislav Janković.
Koga od kolega smatrate dovoljno dobrim za ulazak u jednu kvalitetnu brejnstorming intelektualnu debatu? Koji je, po Vašem mišljenju, parametar po kojem bi trebalo da vrednujemo književna dela?
Intelektualnu debatu? Sa kime? Kome to treba? I šta bi bila njena tema i njen cilj? Mislim da mudri ljudi nemaju potrebu da se dokazuju i pokazuju svoju pamet. Uvek će izgubiti, jer su danas, u Srbiji, prekoputa njih poluintelektualci, malograđani koje je neka čudna Božja promisao, verovatno njegova greška ili način kažnjavanja jednog naroda, dovela na vlast i poziciju nedodirljivosti. Bahatost, primitivizam, bešćašće – sve je to protiv pametnih ljudi koji ostanu nemi pred tolikom pokvarenošću. Prozivanje intelektualaca za ćutanje nije na mestu – mudri ljudi nikada nisu bili glasni. Zabezeknuti i zaprepašćeni ne znaju kako da odgovore na toliku prostotu. I kako onda učestvovati u brejnstorming debati kada ovi poluljudi i ne znaju šta to znači?
A parametri vrednosti su rastegljiv pojam i svako ih ima po nekoliko u svom džepu, od države, društva, književnih žirija, pa i do samih pisaca, te ih prema potrebi izvlači i maše njima, poput zastava na stranačkim mitinzima. Sa usiljenim osmesima i oznojenih dlanova.
Da li Vas književna scena u Srbiji i na Balkanu inspiriše ili zabrinjava?
Nekog, ko je mladost proveo pod sankcijama i ratovima, a zrele godine pod obećanjima, koja su, sada shvatam, možda učinila i veću štetu, jer u ratovima znamo ko je neprijatelj i odakle nam preti opasnost, ništa ne može ni da inspiriše, niti zabrine. Sve na ovom Balkanu je pod znakom pitanja, od života, preko politike, književnosti, religije, do budućnosti. Nigde više bogova na manjem prostoru. I pravih i lažnih. Ali tu već ulazimo u sferu mentaliteta ovih naroda, a to je više pitanje za sociologe i psihologe. Književna scena je odraz situacije u društvu. Ponekad me podseća na košnicu prepunu trutova – svi zuje, a nigde meda.
Sve na ovom Balkanu je pod znakom pitanja, od života, preko politike, književnosti, religije, do budućnosti. Nigde više bogova na manjem prostoru.
Žao mi je što će vreme u kojem pišem ostati upamćeno kao vreme Velikog pljuvanja i Male književnosti i što će ono što je vredelo, ostati neupamćeno u kakofoniji prepirki, prepucavanja, omalovažavanja, gde niko nikog nije slušao i hteo da razume, sve vreme vapeći za sopstvenim priznanjem i uvažavanjem. Žao mi je što će naši dani biti zabeleženi kao vreme književnih lobija, interesnih grupa, političke pripadnosti, nas i njih, mene i svih ostalih koji me mrze jer sam bolji, vreme u kojem svako selo i mesna zajednica imaju književnu nagradu te niko neće ostati nenagrađen, busajući se u grudi i urlajući kako je on veliki pisac dok mu knjige hvataju prašinu, jer nema „velikog“ pisca bez velikog urlanja. Tiraži, promocije, lektire, prevodi, antologije, nisu bitni ako imate jak glas i dovoljno pratilaca na društvenim mrežama.
Vreme u kojem živimo je vreme pisaca, ali ne i knjiga.
Kada ne biste znali godinu svog rođenja, i ni približno imali pojam o tome koliko godina imate – kakav biste osećaj imali u vezi sa svojim godinama? Da li bi Branislav bio dečak, mladić, starac, sredovečni gospodin ili… ?
Pa, pogledao bih se u ogledalo. Nisam siguran koga bih voleo da vidim u njemu. A da nema ogledala, koliko sam star osetio bih po želucu, da li je zgrčen ili ne, i imam li čir. Ili po sopstvenim mislima i željama. Možda po broju prijatelja ili neprijatelja. Po grubošću svojih ruku ili jezika. Ne verujem ljudima koji kažu da vole svoje godine i da se super osećaju u svojim pedesetim, šesdestim i da se nikada ne bi vratili u mladost. Ako to zaista misle, onda im mladost i nije baš bila neka. Mladost mora biti nemirna da bi starost bila mirna. Voleo bih da u tom ogledalu opet ugledam mladića. Na žalost, ne postoje slike koje čuvaju mladost, naši gresi putuju sa nama.
Da li Vam više znače književne nagrade ili masovnost čitalaca, rast prodatih primeraka i nova izdanja Vaših knjiga?
Nagrade su lepe ako ih dobijete u tišini, bez pompe i onog urlikanja sa početka intervjua. Masovnost nije dobra ako se čitaoci vežu za vaše ime, a ne delo, čega smo svedoci. Onda imate hit koji pleše samo jedno leto, napravi dobru prodaju i niko ga više nikada neće pomenuti ili kupiti. Kako reče jedan profesor, knjiga mora da curi. A na mesto koje vam pripada i koje zaslužujete postavi vas vreme – ono je bolje od svakog književnog kritičara ili žirija. Da li je u 21. veku bolje praviti brend od svog imena ili svojih dela? Za brzu konzumaciju i zaradu svakako ime. Nego, šta onda ostane kada nestanete? Oskar Vajld je rekao da umetnik ne sme smetati svome delu, niti da ide ispred njega. Gordost je tako sladak greh. Trudim se da ne saplićem svoje knjige. Uostalom, moje je samo ime na koricama, ono što je unutra pripada svima.
Da li Branislav bolje piše o ljubavi i moralu, ili bolje dela na tim poljima kao čovek?
Mislim da su junaci odraz samog pisca, njegovo ogledalo, alter ego, sve ono što ne sme ili ne može da bude ili uradi. Autora ima u svakom od likova koje stvori. Da li iza njih krijemo svoju pravu prirodu? Verovatno. Svesno ili nesvesno. Da li se pisanjem oslobađamo nekog zla, nevolje, muke? Siguran sam u to. U mojim knjigama ima ubica, razbojnika, razvratnika, izdajica, heroja, ljubavnika i moralista, vernika i grešnika… Gde je pravi Branislav Janković? Pa, među njegovim junacima.
Vi si jedan od retkih savremenih pisaca kojeg profesori književnosti stavljaju u izbornu srednjoškolsku lektiru. Da li takav čin nosi sa sobom i odgovornost za vaspitavanje budućih generacija?
To je više pitanje za te profesore. Oni su u mojim knjigama pronašli nešto za šta misle da vredi da se stavi pred decu i kaže: „Pročitajte ovo, dobro je za vas, znamo da je lektira dosadna, ali možda vam se ovo dopadne“. I uvek se pomalo uplašim kada me neko od njih pozove i zamoli da održim čas pred decom. U mojoj gimnaziji je predavao Stevan Sremac, a učio Branko Miljković, i onda vas profesori pozovu i kažu da je vaš roman u izbornoj lektiri te škole, jedne od nastarijih gimnazija u Srbiji. I kako da se ne uplašite i ne porazmislite o svojoj odgovornosti? Imamo strašne protivnike u borbi za dečija interesovanja, moral i duše.
Vaša poruka za sve devojke i žene koje čitaju isključivo blogove, blogerke, pevačice i instant autobiografije poznatih ličnosti, smatrajući sebe ozbiljnim čitaocima?
Nemam nikakvu poruku za njih, jer ih moja poruka neće zanimati niti bi je pročitali. Više me brinu ti blogeri, manekenke, glumice i voditeljke. Možda bi njih trebalo pitati o odgovornosti u onome što objavljuju. Ne mogu da kažem da pišu, jer pisanje je ozbiljna stvar. Parafraziraću Bibliju: Po knjizi vašoj neka vam bude!
Koja je razlika između emitovanja skupštine i rijalitija na nacionalnim frekvencijama?
Nikakva! Ali nikada to ne bih nazvao cirkusom, jer cirkus je mesto radosti i zabave. Ovo je blato i prljavština. Sistem odlično poznaje sklonost ljudi ka voajerizmu i mazohizmu, te nam to daje kao dnevnu dozu zaglupljivanja i hipnoze. Bitno je da se ne setite da ste gladni, da vam je dete pobeglo iz zemlje od istih tih koje vi gledate, da nemate para da se lečite, da zaboravite da zakon nije isti za sve, da ne smete da se pobunite, jer onda postajete neprijatelj društva. Psovke, vređanja, takmičenje u prostoti i banalnosti. Neki loši, primitivni ljudi sa opskurnim biografijama i životima. Vlast voli glup narod.
Ko je Branislav Janković kad nije pisac i javna ličnost?
Ne volim izraz javna ličnosti. To me stavlja u društvo gore pomenutih političara, starleta i učesnika rijalitija. Ionako su naše javne ličnosti više javne nego ličnosti.
Branislav Janković je opušteni tip koji piše knjige. Čitajte njegove knjige, on je samo nužno zlo svojih dela.
Ukoliko Vas zamolimo da javno isprovocirate nekog od kolega ili javnih ličnosti Srbije i Balkana (šala, zamerka, opažanje, sarkazam ili samo prijateljsko prozivanje) ko bi to bio i šta biste mu rekli?
Šala, zamerka, opažanje, pa čak i prijateljsko prozivanje, nisu dobre stvari u svetu sujetnih ljudi. Uvek možete biti pogrešno shvaćeni i eto problema. Voleo bih da upoznam Milana Kunderu i da odemo na kalvados. Ne živi na Balkanu? Blago njemu.
