Dnevnici Anais Nin govore o nezavisnoj, boemskoj ženi otisnutoj na senzualno i umetničko putovanje – o izgnaničkom dekadentnom životu u Parizu tridesetih godina i umetničkom okruženju Griniča četrdesetih – ali da li je to bila samo vrsta performansa?
Tajno finansirana od strane njenog muža bankara, javno deklamovana kao bigamistkinja, izgleda da je Nin vodila nekoliko života odjednom.
Voditi raskalašan život sa boemima u Parizu i Njujorku, nadahnuti pisce i umetnike avangarde, pisati erotsku fikciju, ulaziti u otvorene veze, upražnjavati seks – i to puno seksa – i predstaviti takav način života kao artistički i slobodan, govori nam da život Anais Nin zaista zvuči intrigantno i privlačno. Ali o kom njenom životu, od mnogih tajnih života, ovde pričamo? Život koji je delila sa svetom i javnom scenom kroz svoje objavljene dnevnike bio je samo jedan od mnogih koje je živela, a ti su se životi često međusobno sukobljavali. Od ranog početka pažljivo je stvorila od sebe lik slobodoumne, nezavisne žene na čulnom i umetničkom putu do samootkrivanja, u stalnoj borbi sa sopstvenim mislima i stvaranja imena za sebe u svetu pisaca u kome dominiraju muškarci. Ovu idealizovanu ličnost delila je sa svetom u svojim objavljenim dnevnicima, čiji je prvi svezak izašao 1966. godine.
Na naslovnoj strani Nju Jork tajmsa u recenzijama knjiga, rečeno je da je knjiga Anais Nin bogato, raznoliko i fascinantno delo. Prvo štampano izdanje se prodalo za samo nekoliko nedelja, da bi se isto ponovilo i sa drugim izdanjem. Ukupno je prvo izdanje dnevnika, prema njenoj biografiji, u prvom izdanju je prodat respektabilan broj primeraka od 10.000 u tvrdom povezu, koji su Anais otvorili put ka uspehu. Pošto su naknadna izdanja objavljena između 1967. i 1977, Anais Nin su ponuđeni brojni zahtevi za intervjue, saradnju, angažmani u javnim nastupima koji su je održavali na mestu jednog od najtraženijih govornika. Ljudi su bili zaokupljeni njenim životom, a zašto ne bi bili i nakon uvida u lična razmišljanja pravog boemskog umetnika?
Da li je sve onako kako izgleda? Dnevnici se uglavnom smatraju privatnom i intimnom samoprepiskom, često skrivenom ili zaključanom dalje od sveta. Nin je, međutim, zauzela drugačiji pristup: pažljivo je uređivala svoje dnevnike kako bi oblikovala svoju sada čuvenu sliku i slobodno i otvoreno je podelila javno sa svima. Na neki način njeni su dnevnici bili isto toliko fikcija koliko i njeni romani i priče. Uprkos tome, njeni posvećeni čitaoci smatrali su ih jevanđeljem. Mnoge čitateljke su, zapravo, videle sebe (zapravo svoje živote onakvim kakve su potajno sanjale da budu) ogledane u dnevnicima Anais Nin, koji su bili ispunjeni strasnim opisima života, proživljenog u potpunosti.
Pre nego što je doživela književni uspeh, Anais Nin (1903-1977) se godinama borila da je prepoznaju kao ozbiljnog pisca. Čak je i njen nom de plume pomno stvoren od njenog rođenog imena: Angela Anais Juana Antolina Rosa Edelmira Nin Culmell. Njena prva publikacija D.H. Lorens Neprofesionalna studija objavljena 1932. bila je mala studija romanopisaca za koju je osećala da je primorana da je napiše nakon što je pročitala Lorensinog Ljubavnika lejdi Četerli. Dok je veći deo sveta roman osuđivao zbog eksplicitnih prikazivanja seksa – a negde, uključujući Sjedinjene Države, zabranjujući ga kao opsceno – Nin je pohvalila Lorensa da je iskreno pisao o istinskim željama u nama koje je trebalo istražiti. Napisala je: “Zatvoren u našim telesima, živi vlastiti džin tela, koji je Lorens hteo da oslobodi. Otkrio je da telo ima svoje snove i da pažljivim slušanjem ovih snova, predajući se njima, džin može da se probudi i postane očigledan i snažan. “
Nikada ranije Nin nije čitala autora koji je „tako potpuno i tačno izrazio ženu.“ Shvatila je da želi da učini istu stvar, istražujući i delujući na sve svoje seksualne želje, kako u životu tako i u pisanju o sebi i okruženju koje je živelo pod istim uverenjima. Ovo je život prikazan u dnevnicima Anais Nin. Baveći se piscima emigrantima u Parizu tridesetih godina prošlog veka i umetničkim okruženjem Grinič 40-ih, njeni dnevnici otvoreno pričaju priču o njenim odnosima i pokroviteljstvu tadašnjeg pisca Henrija Millera i njegove zavodljive i divlje supruge June.
Pored svima već znanog, pratili smo i život Anais Nin dok ona zalazi u svet psihoanalize sa Reneom Alendijem i Otom Rankom, kako u Parizu tako i u Njujorku, te saznajemo o njenim intenzivnim problemima vezanim za njenog oca i vidimo je kako počinje sa praksom nelicenciranog psihoanalitičara u Njujorku. Njene konsultacije su ponekad uključivale seks sa svojim pacijentima. Pratimo Nin dok se kreće od Istočne ka Zapadnoj obali, druži se sa poznatima i eksperimentiše sa LSD-om. Pratimo pojavu Anais Nin kao jedne od najintrigantnijih ličnosti 20. veka, jer je Nin imala sklonost da uranja u sebe i deli sa svetom svoju samoanalizu, ako ne i predviđa, opštu intelektualnu, moralnu i kulturnu klimu jedne ere.
Sposobnost Anais Nin da otvoreno i iskreno piše o svojim željama i iskustvima bilo je nešto što nije bilo prihvatljivo za žene tog vremena.
Sposobnost Anais Nin da otvoreno i iskreno piše o svojim željama i iskustvima bilo je nešto što nije bilo prihvatljivo za žene tog vremena. Njena književna erotika, od koje je veći deo 40-ih godina napisao privatni kolekcionar koji joj je plaćao dolar za reč, ponovo je objavljen neposredno nakon njene smrti u dve zbirke, Venerina delta (1977) i Male ptice (1979). Kritičari su ih pohvalili zbog toga što su u žanr uveli jedinstveni ženski glas, a Venerina delta je, iako posmrtno, postala prvi bestseler Anais Nin. Sve to stvara portret snažno nezavisnog duha, žene od akcije, žene koja vatreno i eksplicitno grabi život i uspeva u umetničkim krugovima kojima dominiraju muškarci. Stoga nije iznenađujuće da su obožavatelji i kritičari bili uskraćeni saznanja da izvor ove „nezavisnosti“ potiče ne samo od muškarca već i čoveka s kojim je Nin bila u braku od 1923. i koji je zarađivao kao bankar. Taj podatak je dobro skrivan jer nije davao na misterioznosti i snazi umetnice poput Anais Nin. Njen suprug Hju Guiler, poznat kao Hugo, nikada se nije spominjao u uređenim dnevnicima, iako je Anais ostala udata za njega sve do njene smrti. Dok je Nin tvrdila da je to bilo Hugovom voljom, kritičarka Klaudia Rot Pierpont je u eseju u Njujorkeru iz 1993. godine tvrdila da je biti žena bankara „sramotno buržoasko stanje”, koje se ne uklapa u osobu koju je Nin stvorila.
Teško je uskladiti sliku buržoaske žene američkog bankara sa zapaljivom boemskom zavodnicom koju smo upoznali kroz njene dnevnike. Čak je i Henri Miler bio oprezan kada je prvi put upoznao Nin, misleći na njenu previsoku klasu i stidljivost da joj priđe (očito je grešio). Koliko je Hugo bio umešan u njen život i privržen svojim poslovima, otkriveno je u neistraženoj verziji Anaisinih dnevnika, objavljenoj 1986. godine, skoro deceniju nakon smrti Ruperta Pola, književnog urednika Anais Nin i njenog supruga od 1955. do 1966.
Ali pričekajte, možda se pitate, kako je mogla biti udata za Ruperta dok je već bila udata za Huga Guilera? Pa, to je zato što je, između ostalog, Anais bila i bigamista.
Neistraženi dnevnici pokrivaju slični vremenski period događaja kao i prerađena verzija, ali sadrže mnogo više eksplicitnijeg sadržaja seksa između Nin i drugih pisaca, njenih terapeuta, pacijenata koje je viđala dok je praktikovala psihoanalizu, i njenog oca (koji, bez sumnje, zabrinjava, zaslužuje da se posmatra u svetlu doživotne psihološke borbe Anais Nin sa prevazilaženjem njegovog ranog odbacivanja porodice radi sopstvenih seksualnih podviga). Prvo njeno delo fikcije, „Kuća incesta” (1936), reflektovalo je upravo ovaj konflikt između nje i njenog oca. Da bi se stvari dodatno zakomplikovale, temeljno istražena biografija Deirdre Bair (američka književnica koja je 1995. godine napisala biografiju o Anais Nin) oslikavala je još složeniji profil žene koja se bori protiv demona prošlosti, zlostavljanja iz detinjstva i njene stalne borbe da održi uverljivim mnoge laži koje je stvorila u potrazi za umetničkim priznanjem i muškim divljenjem.
Preko noći se mnogima činilo da se Nin nije bavila samo seksom kao sredstvom za samootkrivanje, već kao alatom da osigura da je dobila sve ono što želi. I njeni dnevnici su viđeni kao sredstvo za manipulaciju. Opisujući sebe u njima u verziji koja se ne mora nužno slagati sa onim što su ostali videli spolja – primerenu, lepu i krhku ženu. Anais je, poput njenog kolege Milera, kroz dnevnike namerno pokazivala muškarcima seksualnost i provokaciju iskušavajući ih da zaviruju u ono što se pretpostavljalo da su joj najintimnije misli. Rot Pierpont nazvao je ovaj Anaisin „selektivni recital časopisa”, objašnjavajući da „Ono što se činilo kao impulsivno otkriće razbijanja srca mlade žene zapravo je bila prilično dobro praktikovana strategija.”
Dnevnici su tada postali gotovo umetnost performansa, sredstvo zavođenja. A, bili su itekako efikasno sredstvo, s obzirom na to da je Anais održavala romantične veze osim sa Milerom, i sa Lorensom Darelom, Džonom Steajnbekom, Edmundom Vilsonom, Džejmsom Agijem, pa čak i sa Gorom Vidalom. Ali reći da je ta njihovaa intimnost sa Nin bila njihova jedina funkcija bila bi nepoštena diskreditacija Anais Nin i ne bi objasnila trajno interesovanje za njeno pisanje (svezak prvog dnevnika još uvek se objavljuje širom sveta) niti njenu održivost u književnom svetu kao inspirativne figure, ikone stila i književnice koja je najčešće citirana.
Iako neki smatraju da je vođenje dnevnika lažno i problematično, to se takođe može shvatiti kao simptom urođenog sukoba koji nastaje kada pisci pokušavaju da ostvare svoje snove u granicama stvarnosti. Kroz dnevnike, Anais ni na koji način ne poriče da vodi više života, niti da je to lak zadatak. „Koliko je teško biti iskren”, piše ona, „kada svaki trenutak moram birati između pet i šest duša.” I ta istina – istina u kojoj svi imamo verzije sebe koje smo odlučili da otkrijemo u različitim trenucima, da ono što želimo da budemo nije uvek u skladu sa našim trenutnim zanimanjem ili stanicom u životu, da se vaše „ja“ s kojim ste rođeni može menjati, patiti, razvijati se i poprimiti mnoštvo oblika – možda je takvo stanje sveprisutno u svetu i generalno u svima nama, da bi bilo bitno više od biografijskih detalja.
„Verujem da neko piše zato što mora da se stvori svet u kojem se može živeti“, objasnila je Nin u eseju o pisanju. „Nisam mogla da živim ni u jednom svetu koji mi se nudi – svetu mojih roditelja, svetu rata, svetu politike. Morala sam da stvorim svoj sopstveni svet, poput klime, zemlje, atmosfere u kojoj bih mogla da dišem, vladam i uzdižem sebe kada me uništava život. Verujem da je to razlog svakog umetničkog dela.”
Nin je imala svoje razloge za pisanje i revidiranje sopstvenog društvenog života koji će izgledati mnogo prijatnije, u rasponu od problematičnih odnosa sa ocem do sopstvenog narcizma. Ali osećanje da mora da stvara nešto plemenitije, uzbudljivije i opscenije kako bi mogla da preživi realnost je osećanje s kojim se mnogi pisci i artisti mogu identifikovati. Njena potpuna posvećenost stvaralaštvu je bila i ostaće na zavidnom nivou naspram svih koji se bave umetnošću koja zahteva potpunu posvećenost sa dosta odricanja, ne zaboravljajući da je izuzetno teško animirati druge kroz sopstveni život kako bi se stvorio zavidan potencijal za mogućnost uspešnog stvaranja i uspešnog plasiranja stvorenog dela na tržište.
Ako razmislimo o drugim formama umetnosti, kao što je muzika, lični performans Anais Nin ne deluje tako naočito. Pogotovu ćete u drugoj polovini 20. veka gde su muzički žanrovi poput panka, glama, folka, diska, grandža i repa životne stilove isto izjednačavali sa muzikom koja je ih je činila prepoznatljivima, pa je ponašanje, pripadanje određenoj grupi ljudi, oblačenje bilo jasno okarakterisano i prepoznato u specifičnim zvukovima i melodijama koje se slušaju. Sedamdesetih godina prošlog veka, ljudi koji od sopstvenog života prave egzibicionizam nisu bili poželjni u društvu, pa nije ni čudo što se Anais Nin se spominje ine forsira u javnosti u istome dahu kao i druge ženske ikone koje su isplivale i podigle se na pijadestal sopstvenih života u muškom dominantnom svetu. Interesantno, Anais spada među prve žene za koje se činilo da će se izdići kao primeri transgresivne žene, a zataškavali su ih svi, pa čak i oni koji su želeli da ih identifikuju kao političke uzroke i posledice. Nin sebe nikada nije smatrala feministkinjom. Ali kada se nekome divimo, skloni smo tome da želimo da zastupaju nešto, da imaju verovanje i borbu u koje možemo da gledamo kao pozadinu nečije jačine. Ako je Nin živela po ikakvoj ličnoj filozofiji i strategiji, trebalo bi da je neprestano sledila svoj plan u kom biste upravi vi svi koji volite njenu literaturu mogli da rastete uz njena dela. Ipak, ona je sledila samo sopstvene snove, čak i kada oni podrazumevaju strategiju zavođenja svoje čitalačke publike. Nju ne možemo kriviti i tvrditi da je tačno znala sa kim želi da se pojavi, kakav je život htela da vodi, i da pri tom verujemo da se zalagala i glumila određenu personu to jest lik iz svojih najvećih dela sve do smrti. Nešto jeste bilo do strategije, ali većim delom je to bila samo Nin, naša draga Anais Nin. Uostalom, ukoliko se osvrnemo na današnjicu zar to nije ono što većina ljudi radi na Instagramu? I ukoliko jeste, gde je granica između naših profila koji nas prikazuju u svetlu u kom želimo da se prikažemo ljudima od svetla i uslova u kojima stvarno živimo.
Nin je slavno napisala: „Ne vidimo ljude takvima kakvi su. Ljude vidimo onakve kakvi jesmo. “Bez obzira da li je život o kojem čitamo” istinit “ili ne, ona je sebe pretvorila u svojevrsno platno i postala onakva kakvom je želimo videti i kakva nam je trebala. Čitajući je, pomalo se približavamo njenom divljem svetu umetnosti, strasti i kontroverze. Život bez tih stvari bio bi samo dosadan život.
